На годишњицу свргавања сиријског председника, земља се налази на кључној прекретници. Остварен је напредак у областима попут спољне политике, али многи обични Сиријци и даље једва састављају крај с крајем.
Породица Асад владала је Сиријом више од 50 година – Хафиз Асад био је на власти од 1971, а након његове смрти 2000. власт је преузео његов син Башар.
Након 11 година, дошло је до бруталног грађанског рата који је трајао скоро 14 година. Али 8. децембра 2024, муњевита офанзива побуњеничке милиције Хајат Тахрир ел Шам (HTS) довела је до пада Асада уз веома мали отпор.
Асад и његова породица отишли су у Русију, а у јануару је вођа милиције, до тада терориста за западне земље, Ахмед ел Шара, постао привремени председник Сирије. Шта је урађено за ових годину дана у Сирији, а шта није?
Безбедност и стабилност: „Фрагментирани пејзаж“
Како је наведено у извештају Савета безбедности Уједињених нација из новембра, „Сирија се и даље бори са фрагментираним безбедносним пејзажом“.
Главни град Дамаск је релативно миран, а Syria Weekly, редовни билтен Чарлса Листера из америчког аналитичког центра Блискоисточни институт, пише да ниво насиља опада.
Ипак, и даље долази до сукоба између снага безбедности нове сиријске владе и других група широм земље, укључујући припаднике мањина, Курде и Друзе, наводи Савет безбедности, пише DW на српском.
Наоружани припадници Асадовог режима још увек су присутни, иако скривени, а поновни успон екстремистичке групе Исламска држава такође представља проблем, јер она користи недостатке у безбедности.
Јасно је да нове сиријске власти немају потпуну контролу над земљом, наводи се у недавном извештају Агенције ЕУ за азил.
„Забележени су инциденти безакоња, криминала и осветничког насиља“, констатује агенција.
Транзициона правда без „подршке централне владе“
Један од главних узрока наставка насилних инцидената је прогон оних за које се верује да су сарађивали са бившим Асадовим режимом. Зато је транзициона правда – процес признавања злочина које је наводно починио Асадов режим, али и друге групе – кључна, тврди сиријски Центар за правду и одговорност (SJAC) у чланку из септембра.
У мају је влада основала две независне комисије – једну посвећену проналажењу хиљада Сиријаца који су нестали током рата, а другу за злочине које је наводно починио Асадов режим.
SJAC је известио да је прва комисија најактивнија, док је друга „постигла мање напретка, вероватно због слабe подршке централне владе“.
Организације Хјуман рајтс воч (Human Rights Watch) критиковале су Националну комисију за транзициону правду Сирије јер истражује искључиво злочине Асадове владе, а занемарује злочине других група, укључујући – потенцијално – HTS и његове савезнике.
Политика: „Прерано“ за демократију у Сирији?
Сирија је почетком године одржала прве наводно слободне парламентарне изборе. Због околности, избори нису могли бити директни – уместо тога спроведени су кроз електорске колегијуме. Ел Шара остаје привремени председник док се не донесе нови устав. Сирија тренутно пише нови устав и одржала је национални дијалог о томе и другим темама.
Међутим, озбиљне разлике између привремене владе и других заједница око будућег система управљања и даље постоје. Критичари тврде и да Ел Шара консолидује власт и да се све више понаша аутократски.
За сада аналитичари заузимају став „сачекати и видети“.
Стране војне операције „распламсавају регионалне тензије“
Спољна политика је вероватно област у којој је Сирија доживела највеће промене. Затворене амбасаде поново се отварају, а нови политичари, укључујући сиријског министра спољних послова и председника Ел Шару, путују светом.
Ел Шара је своједобно сарађивао са терористичком групом Ал Каида, био на бројним листама санкција, а за његову главу била је расписана награда од 10 милиона долара.
Али у септембру се обратио Генералној скупштини Уједињених нација, а у новембру је постао први сиријски лидер који је посетио Белу кућу од 1946.
Сиријски званичници успоставили су контакте са свих пет сталних чланица Савета безбедности, укључујући Русију и Кину. Ово се сматра знаком прагматичне спољне политике Сирије: Русија је била савезник Асадове власти, а Ел Шара и многи његови сарадници раније би били мета Русије.
Тренутно је највећи спољнополитички проблем Сирије вероватно наставак упада Израела на сиријску територију.
„Израелске војне операције … угрожавају цивиле, распламсавају регионалне тензије, поткопавају крхку безбедносну ситуацију и прете политичкој транзицији“, изјавила је у новембру заменик специјалног изасланика Уједињених нација за Сирију, Наджат Рошди.
„Породице се враћају и налазе само рушевине“
Многи Сиријци који су побегли током рата сада се враћају кући. Најновији подаци показују да се око 2,9 милиона Сиријаца вратило – укључујући око 1,9 милиона интерно расељених и више од милион повратника из иностранства.
Али суочавају се са озбиљним проблемима. Према подацима Норвешког савета за избеглице, „многе породице враћају се у Сирију и налазе само рушевине … људи се враћају оштећеној инфраструктури, уништеним школама и болницама и споровима око власништва над кућама“.
У новембру је Међународни комитет спаса саопштио да је „више од половине водоводне мреже и четири од пет електричних мрежа уништено или нефункционално“.
Процене трошкова обнове у Сирији крећу се између 250 милијарди и 400 милијарди долара, а можда и више. Сиријци ипак покушавају да промене ситуацију.
Анализе хуманитарне организације Корпуси милосрђа (Mercy Corps), засноване на сателитским снимцима ноћног осветљења, показују да се производња електричне енергије побољшава – иако не једнако у свим деловима земље. Почетком новембра сиријска новинска агенција SANA известила је да је реновирано 823 школе широм земље, док су радови на још 838 у току.
Економија: материјално побољшање „још увек се не осећа“
Многи повратници и даље не могу да нађу посао. Грађански рат уништио је економију земље. Данас око четвртине Сиријаца живи у екстремном сиромаштву.
Ипак, има и добрих вести. Извештај Светске банке објављен у јулу предвиђа да ће сиријска економија вероватно порасти за један одсто у 2025.
Већина санкција из Асадове ере трајно је или привремено укинута, што би требало да помогне економском опоравку. Додатно, финансијска подршка земаља попут Саудијске Арабије и Катара, у виду инвестиционих споразума вредних милијарде долара, такође би могла да помогне – иако, како истиче Тахрир Институт за политику Блиског истока, „материјални утицај на свакодневни живот Сиријаца још увек није осетан“, пише DW.
