Čak i tokom Svog zemaljskog života, Gospod je one koji su verovali u Njega nazivao Svojim „malim stadom“. I to mnogo toga objašnjava. Po pravilu, većina ljudi koji sebe danas nazivaju hrišćanima ne prolaze test istinskog Hrišćanstva i otpadaju zbog sopstvenih slabosti.prijateljboziji.com
Vera kao reč ili vera kao žrtva: Kada Krst postane stvarnost
Koliko je njih zaista spremno da bude prognano zarad istine ili oklevetano zarad Hrista? Koliko je njih spremno da prođe kroz uska vrata i tegoban put? Nažalost, sadašnje vreme iskušenja je jasan dokaz: mnogi ne žele da izgube svoje navikle beneficije, društveni status i komfor. U ime očuvanja prolazne udobnosti, ljudi su spremni da izdaju večne istine Jevanđelja kako bi podilazili trenutnim političkim i društvenim ideologijama.
Ali uprkos svim izazovima vremena, Sveta Crkva živi sećanjem na podvige desetina hiljada svetih mučenika. Oni su se suočili sa najstrašnijim mučenjima jer su svim srcem verovali u Vaskrsenje Hristovo i goreli ljubavlju prema Pobeditelju smrti.prijateljboziji.com
A o onima koji su odbacili veru u Raspetog i Vaskrslog Boga, Sveti apostol Pavle kaže: „Jer je reč o krstu ludost onima koji ginu, a nama koji se spasavamo sila Božija. Jer je napisano: Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću. Gde je mudrac? Gde književnik? Gde prepirač ovoga veka? Nije li Bog učinio ludom mudrost ovoga sveta? Jer pošto u mudrosti Božijoj svet mudrošću ne pozna Boga, izvole se Bogu da ludošću propovedi spase one koji veruju. Jer i Jevreji znake ištu, i Grci mudrost traže. A mi propovedamo Hrista raspetoga, Jevrejima sablazan, a Grcima ludost; a samima pozvanima, i Jevrejima i Grcima, Hrista, Božiju silu i Božiju mudrost. Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi. Jer gledajte, braćo, na vaš poziv: nema tu ni mnogo mudrih po telu, ni mnogo moćnih, ni mnogo plemenitih; nego što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake; i što je neplemenito pred svetom i poništeno izabra Bog, i ono što nije, da uništi ono što jeste.“ (1. Kor. 1, 18-28)
Čak je i Vaskrsenje Hristovo, kao kamen temeljac hrišćanskog pogleda na svet, bilo neshvatljiva i teška tajna za same Svete apostole. Iako su lično bili svedoci Gospodnjih čuda – vaskrsenja sina nainske udovice, Jairove kćeri i četvorodnevnog Lazara – njihov razum je poklekao pred Krstom. Apostoli su u početku bili neverni rečima mironosica, čak su i pojavu samog Vaskrslog Gospoda odbacili kao priviđenje. Setimo se i apostola Tome, koji je tražio opipljiv dokaz, rane od klinova i bok Svespasitelja.
Granica poverenja: Zašto je Krst bio težak čak i za Apostole?
Zašto se javilo takvo neverovanje u najužem krugu ljudi oko Hrista? Neverovanje apostola označava prelomnu fazu u duhovnom životu: granicu između vere kao teorije i vere kao potpunog poverenja Bogu. Ovaj događaj se tiče svakog od nas. Prihvatanje Vaskrslog Hrista je, u suštini, dobrovoljno prihvatanje svog krsta. Jer Raspeće koje prethodi Vaskrsenju jeste lični odgovor čoveka na Božju ljubav.
Dokle god su apostoli bili samo posmatrači čuda, oni su verovali „na svoj način“, ljudski i površno. Međutim, tek sa prihvatanjem Raspetog i Vaskrslog Gospoda počelo je njihovo istinsko svedočanstvo koje se zapečaćuje mučeništvom. Oni su razumeli da priznati Hrista znači prevazići sopstvenu potrebu za kontrolom i logikom ovoga sveta.
Isto se dešava i nama. Koliko puta smo doživeli Božje prisustvo i pomoć? Ali kada dođe trenutak da otvoreno branimo Hrista i Njegovu Crkvu, da živimo po Zapovestima i ponesemo svoj krst ka Golgoti, mi često ustuknemo i padamo u maloverje.
Gospod ne privlači ljudska srca na silu, iako bi to mogao Svojom Božanskom svemoći. On krotko čeka slobodan i iskren odgovor čoveka – čeka našu ljubav koja se ne boji žrtve. Spasimo se, dakle, nepokolebljivom verom u Vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista i budimo to „malo stado“ koje kroz ovaj svet ne ide sa zbunjenošću, već sa nepomućenom vaskršnjom radošću!
Mitropolit Antonije (Pakanič)
