Kada se nebo nad nama čini nemo, a molitva postaje unutrašnji monolog, kako pronaći put do istinskog susreta sa Bogom? Da li je tišina Neba zaista Božije odsustvo, ili poziv na dublje samoispitivanje? Ključ leži u smirenju i iskrenosti – priznanju da smo bića kojima je potrebno milosrđe, a ne samo upućivanje zahteva Bogu. Molitva nije mehanički obred, već živi odnos koji podrazumeva uzajamnu slobodu i spremnost na susret koji može doneti i sud i blagodat. Ali, da li smo zaista spremni da se suočimo sa sopstvenom istinom pred Bogom pre nego što potražimo dokaz Njegovog prisustva? Kada se Bog probija do nas, ili kada mi u izuzetnim okolnostima pronalazimo put do Boga, u trenucima kada se svakodnevna rutina iznenada raspada, otkrivajući dubine koje ranije nismo ni slutili, kada u sebi osetimo prisustvo molitve i njenu potencijalnu snagu – tada ne postoji nikakva prepreka. U tim trenucima, kada osećamo Božje prisustvo, stojimo pred Njim licem u lice, sa strahopoštovanjem i u direktnom razgovoru. Međutim, pravi izazov nastaje kada čovek ima osećaj Božje udaljenosti… Ovde se ne radi o stvarnom, objektivnom odsustvu Boga, jer On je uvek prisutan; radi se o subjektivnom osećaju odsutnosti koji se javlja u nama. Mi stojimo pred Bogom i vapimo u tišinu koja nam se čini beskrajnom, bez ikakvog odgovora. Šta učiniti u takvim trenucima?
Pre svega, ključno je razumeti da je molitva susret, odnosno dubok odnos koji se ne može iznuditi ni sa naše strane, ni od strane Boga… Kada bi bilo moguće mehanički prizvati Boga na sastanak, prisiliti Ga na susret samo zato što smo mi odredili određeni trenutak za to, takav čin ne bi predstavljao istinski susret niti odnos. Na taj način bismo mogli da se sretnemo sa izmišljenim likom, sa različitim idolima koje postavljamo pred sebe umesto Boga; međutim, to je nemoguće ostvariti u odnosu sa Živim Bogom, baš kao što je nemoguće u odnosima sa bilo kojim živim bićem. Pravi odnosi započinju i razvijaju se isključivo u atmosferi uzajamne slobode…
Često se žalimo što Bog ne učini Svoje prisustvo očiglednim tokom tih nekoliko minuta molitve u toku celog dana. Međutim, šta reći o preostala 23 i po časa? U tom periodu, Bog može neprestano kucati na vrata našeg bića, a mi mu odgovaramo: „Izvini, zauzet sam,“ ili uopšte ne reagujemo, jer čak ni ne obraćamo pažnju na Njegovo kucanje na vratima našeg srca, uma, svesti, savesti ili života. Stoga, nemamo pravo da se žalimo na Božje odsustvo, jer smo mi sami daleko više odsutni.
Druga bitna stvar koju treba imati na umu jeste da je susret licem u lice sa Bogom uvek svojevrsni sud za nas. Kada se sretnemo sa Bogom, bilo to kroz molitvu, kroz razmišljanje o duhovnim temama ili u sozercanju, u tom susretu možemo biti ili opravdani ili osuđeni. Ovde ne mislim na izricanje konačne presude večne osude ili spasenja u tom trenutku, već na to da je susret sa Bogom uvek prelomni momenat, kriza (od grčke reči κρίσις – sud). Zahvalni smo Bogu što nam ne otkriva uvek Sebe kada mi neodgovorno i površno pokušavamo da stupimo u zajednicu sa Njim, jer takav susret može nadmašiti našu duhovnu snagu. Stoga, kada ne osećamo ili jasno ne doživljavamo Božije prisustvo, naša prva reakcija treba da bude zahvalnost.
Bog je milostiv; On ne dolazi pre vremena. On nam pruža priliku da pogledamo na sebe, da shvatimo da ne osećamo Njegovo prisustvo u trenucima kada bi nam to bilo na sud ili osudu. Ilustrovaću to jednim primerom. Pre mnogo godina, prišao mi je jedan čovek i počeo da me moli: „Pokažite mi Boga!“ Odgovorio sam mu da to ne mogu učiniti, dodavši da čak i kada bih mogao, on ipak ne bi video Boga… Da bi čovek mogao da sretne i vidi Boga, neophodno je da poseduje nešto zajedničko sa Njim, nešto što će nam dati oči da vidimo i čula da osetimo. Čovek me je zatim upitao zašto imam takvo mišljenje o njemu, a ja sam mu predložio da razmisli i kaže koje ga mesto u Jevanđelju posebno dotiče, kako bih pokušao da uvidim u čemu je njegova sličnost sa Bogom.
On je odgovorio: „Da, postoji takav odlomak: u 8. glavi Jevanđelja po Jovanu nalazi se priča o ženi uhvaćenoj u preljubi.“ Ja sam rekao: „Dobro, to je jedna od najlepših i najdirljivijih priča. A sada, sedite i razmislite: Ko ste vi u toj priči? Da li ste na strani Gospoda, puni milosrđa, razumevanja i vere u mogućnost pokajanja i preobražaja te žene? Ili ste vi žena koja je razobličena u preljubi? Ili možda jedan od starešina koji su, jedan po jedan, odlazili, suočeni sa svojim sopstvenim gresima? Ili jedan od mladih koji su neodlučni i kolebljivi?“ On je zamislio se i rekao: „Ne, ja sam onaj Judejac koji ne bi otišao, već bih tu ženu zasuo kamenjem.“ Tada sam mu odgovorio: „Zahvalite Bogu što vam sada ne dopušta da se sretnete sa Njim licem u lice.“
Bog ne želi da bude samo jedna od stvari u našem životu. Ako želimo da se molimo, pre svega moramo biti svesni svoje grešnosti i čežnje za spasenjem, da smo odvojeni od Boga i da ne možemo istinski živeti bez Njega. Jedino što Mu možemo ponuditi jeste naša duboka tuga zbog toga što nismo onakvi kakvi bi trebalo da budemo da bi nas Bog prihvatio, da bi nas primio u našem pokajanju, sa milosrđem i ljubavlju. Upravo ta molitva, od samog svog početka, predstavlja naše okretanje Bogu…
Naučimo se istinskom smirenju u njegovom najdubljem značenju. Smirenje se ne ogleda u tome da se, kako često činimo, „pretvaramo da smo skrušeni“, da o sebi mislimo i govorimo loše, i da ubeđujemo druge kako su naši maniri zapravo smirenje. Smirenje je stanje plodnog tla.
Savetovao sam jednu ženu: „Uči da budeš takva pred Bogom: da sve prihvataš bez otpora, spremna da primiš i od ljudi i od Boga ma šta ti oni dali.“
Ne možemo silom zavladati Bogom; međutim, ako se nađemo izvan granica „ispravnog“, u oblastima gde vlada milosrđe, možemo sresti Boga.
Sada se potrudite da promislite o „odsustvu“ Boga i da svom biću jasno stavite do znanja da, pre nego što pokucate na vrata (i to ne samo vrata Carstva u opštem smislu, već i na Hrista koji zaista kaže: „Ja sam vrata“), trebalo bi da shvatite da se nalazite napolju, izvan. Ako u svojoj zabludi uobrazimo da smo već u Carstvu Božijem, to će neminovno dovesti do toga da nećemo ni potražiti ta vrata, već ćemo samo lutati okolo i pitati se – gde su anđeli, gde su svetitelji i gde su te obitelji koje su predodređene za nas? I kada ne vidimo ništa od toga, osim tame ili zidova, sa punim pravom možemo se čuditi zašto takav „raj“ uopšte nije privlačan.
Ali, ako shvatimo da još nismo u Raju, da se još uvek nalazimo izvan Carstva Božijeg, tada bi trebalo da se zapitamo: gde su vrata Carstva Božijeg i kako na njih pokucati?
Mitropolit Antonije (Blum)
