„Izgoreli“ ste na poslu? Osećate se prazno i beznadežno? Niste sami. Emocionalno sagorevanje je često posledica udaljavanja od Boga. Kako pronaći mir i snagu u veri, uz pomoć Onoga Koji nam kaže: „Bez Mene ne možete činiti ništa“?
Čovek na poslu – srećan, ispunjen, ostvaruje svoje potencijale. A onda, iznenada, „izgori“. Ništa više ne pričinjava zadovoljstvo, motivacija nestaje. Ostaje samo obaveza i gorčina. Profesionalno sagorevanje – bolest modernog doba. Od nje pate učitelji, lekari, novinari, muzičari, sveštenici… Zašto se to dešava ljudima i šta da se radi o tome, objašnjava sveštenik i psiholog Petar Kolomejcev, dekan psihološkog fakulteta Pravoslavnog instituta Sv. Jovana Bogoslova Ruskog pravoslavnog univerziteta.
Uzroci emocionalnog sagorevanja
Opšte je poznato da se čovek može umoriti. Postoje različite vrste umora: fizički, intelektualni i emocionalni. Treba razumeti da umor ne dolazi samo od fizičkog ili mentalnog napora, već i od emocionalnih iskustava koja nas iscrpljuju. Sposobnost osobe da doživi snažna osećanja nije neograničena: ona ima granicu. Kada je osoba na granici svojih mogućnosti ili čak izvan njih, može doživeti sagorevanje.
Različiti ljudi imaju različite emocionalne resurse. Jedna osoba može da doživi mnogo emocija, dok kod druge dolazi do emocionalne zasićenosti vrlo brzo i tada se javlja želja da se izoluje, kako bi sačuvao bar malo snage. Emocije mogu biti destruktivne za čoveka, a psiha ima svoje zaštitne i bezbednosne mehanizme. Na primer, potiskivanje iz nečijeg pamćenja onih uspomena sa kojima je povezano previše emocija.
Kada ovi mehanizmi pokvare, javlja se ono što se obično naziva emocionalno sagorevanje. Ovo se prilično često dešava sa ljudima u profesijama koje podrazumevaju stalni kontakt sa drugim ljudima i pomaganje njima.
Postoje dva znaka sagorevanja. Prvi je ravnodušnost, to je kada čovek ništa ne želi i ne reaguje ni na šta, gubi empatiju, prestaje da opaža tuđi bol, pa čak i postaje ciničan. Drugi znak sagorevanja je razdražljivost, ponekad do histerije.
Ponekad se desi da osoba zbog emocionalnog umora ne može da obavi običan telefonski razgovor i jednostavno spusti slušalicu: „To je to, ne mogu više!“ Sada zamislite sveštenika koji mora da čuje ispovest stotinu ljudi u jednom danu, od kojih je svakom potrebna neka vrsta pažnje i saosećanja. Veoma je teško! Koliko bolesnih pacijenata može da izdrži lekar? Sa koliko klijenata psiholog može da održi empatiju? A nastavnik – sa koliko učenika može da održava mentalni, emocionalni kontakt? Šta je sa ljudima iz umetnosti, glumcima koji ne samo da glume, već i žive svaku ulogu? Nažalost, emocionalni slomovi kod mnogih ljudi često dovode do svađa sa najbližima, do skandala, do opijanja…
Mnogima je poznato ovo stanje – kada ne želite ništa da uradite: niti vidite, niti čujete, niti reagujete na bilo šta, već samo želite da zatvorite oči. Ono što je ranije naišlo na živ odjek u srcu i izazvalo želju za delovanjem, sada srce ostavlja ravnodušnim. Čovek oseća da je nastupila neka vrsta „okamenjene neosetljivosti“: tupost i pustoš.
Emocionalno sagorevanje nije izmislio niko, to je realnost naših života, koja neizbežno obuzima najbrižnije ljude. Zato, kada čovek oseti da ga apatija obuzima, i smatrajući je neprihvatljivom, pokušava da se silom volje natera da obavi neophodne zadatke. Ovo ponašanje često dovodi do razdražljivosti, koja može da pređe u histeriju. Na primer, kod bolničkog osoblja, bolesni i stariji mogu da izazovu iritaciju i bes, umesto saosećanja. Na kraju, osećaj da su njegovi napori uzaludni vodi čoveka u depresiju. Kao rezultat sagorevanja, ljudi razvijaju zavisnosti. Zavisnost od alkohola, duvana, seksa i interneta je pogrešna strategija preživljavanja.
Briga o sebi kao prevencija
Ali u stvari, ne bi trebalo da izgorimo na poslu, trebalo bi da budemo u mogućnosti da se brinemo o sebi dok to radimo. Briga o sebi nije sebičnost, već suprotno. Ako ste leteli avionom, da li se sećate uputstava: kome da prvo stavite masku za kiseonik kada se u kabini smanji pritisak? Detetu? Ne, nego sebi. Jer ako detetu stavite masku pa izgubite svest, dete vam neće staviti masku. A stavljanjem maske na sebe, spasićete dete, čak i ako je već izgubilo svest.
Ako ne pomognemo sebi, nećemo moći ni drugima. Ako smo i sami histerični, kako onda da smirimo drugog čoveka i da ga privedemo pameti? Iznervirani, iscrpljeni sveštenik ili psiholog ponekad može toliko da „pomogne” čoveku da će on otići i obesiti se. Hronično umorna i neispavana majka, koliko god da voli svoje dete, može da ga napadne strašnim besom zbog sitnice, čak i da ga udari. Zbog toga, da biste izbegli sagorevanje, morate da vodite računa o sebi i da budete svesni koliko ste sada uravnoteženi, da li još imate resursa i da li vam je potreban odmor.
Rad treba da bude zadovoljstvo. Nije dobro želeti više nego što možemo, niti raditi nešto „jer moramo“. Idealno je naći ravnotežu između „mogu“ i „želim“.
„Reč „moram“ nas često pritiska. A život nam nameće situacije „više sile“, vanredne okolnosti iz kojih ne možemo pobeći. Tada se mobilizujemo, crpimo rezerve. Ali, te rezerve su pozajmljene, kao kredit za budućnost. Zato je posle ovakvih situacija neophodan odmor, oporavak. U suprotnom, „viša sila“ postaje naša realnost, a to je put u duševnu bolnicu.“
Sveštenik ima svoje načine da se nosi sa pretnjom izgaranja; Pre svega, ovo je njegova ispovest. Dok se ispoveda, sveštenik poziva svog sabrata da ga pogleda spolja. Psihologu je takođe potreban nadzor. Ali svešteniku je potreban duhovni savet. Dakle, eparhijski ispovednici ne ispovedaju sveštenike sasvim na isti način kao i mirjani. Moraju da gledaju kakav je on kao pastir, kakve greške pravi, šta treba da ispravi u sebi.
Sveštenik se protiv „izgaranja“ bori, između ostalog, i kroz ispovest. Tokom ispovesti, on traži od svog sabrata sveštenika da ga sagleda iz druge perspektive, jer mu je pre svega potreban duhovni savet. Zato se i ispovesti sveštenika razlikuju od ispovesti mirjana. Sveštenik, kada ispoveda svog sabrata, mora da ima u vidu i njegovu pastirsku ulogu, da uoči greške koje čini kao pastir i da mu pomogne da se ispravi.
U našu crkvu dolaze ljudi različitih profesija – profesori, nastavnici, zdravstveni radnici, umetnici, psiholozi. Njihovi problemi nisu vezani za nedostatak vere, već za preopterećenje i emocionalno iscrpljivanje. Zato se čovek pita: kako se sa „izgaranjem“ nose oni koji ne traže pomoć u veri i zajednici?
Duhovni aspekt sagorevanja: Gordost i krivica
Problem sagorevanja nije samo psihološki, već i duhovni. Izgaranje je plod greha. I u većini slučajeva – greh gordosti. Gordost rađa uobraženost. Čovek preuzima previše ne razmišljajući o odgovornosti za rezultat svog rada. Očekuje uspeh, nagrade, pohvale, a kada ovo ne dobije, preti mu emocionalni slom.
Postoji još jedan duhovni problem koji takođe dovodi do sagorevanja: kada osoba pokušava da uguši osećaj krivice intenzivnim radom. Kriv za neke grehe, greške, nered koji je prisutan u njegovom životu. Čini mu se da će radom iskupiti svoju krivicu; da će kažnjavajući, izvršavajući se ovim radom, rešiti svoje duhovne probleme i dobiti oproštaj.
Ova pogrešna pozicija, skrivena iza navodno pobožnog rasuđivanja, ne vodi nas ka Bogu, već nas još više udaljava od Njega. Mnogi su u ovoj opasnoj zabludi, a ona je opasna jer pokušavati da nekim svojim delom zaslužite oproštenje krivice ili greha je glupo i drsko. Nikada ne možemo ništa učiniti da zaslužimo ovaj oprost. I Bog nam daje ovaj oproštaj besplatno, kroz ispovest, i daje ga prosto zato što ne želi da grešnik pogine: Jer ste blagodaću spaseni kroz veru, a ovo ne od vas samih, to je dar Božiji: ne dela, da se niko ne može pohvaliti (Ef.2 , 8–9) .
Kakva osoba nije u opasnosti od sagorevanja? Ponizna. Ako samo zato što skromna osoba razume ograničenja svoje snage i neće biti fiksirana na trenutni i visoki rezultat. On nema nezdrav perfekcionizam. On zna da mu je Bog dao određene mogućnosti: uradiće onoliko koliko mu je Bog dao, a neće iscediti poslednji sok iz sebe. Poniznost će mu pomoći da prestane ako preuzme više nego što može da podnese. Istinsko smirenje nije samoponiženje, za koje su sveti oci govorili da je važnije od gordosti.
Izgaranje je takođe problem nedostatka vere. Čovek koji je nevernik ili maloveran ne vidi u svom životu Promisao Božiji; on to „mora sam da uradi“ za njega je veoma važan rezultat. Čovek koji nije vernik ili koji Boga zamišlja kao beskrajno udaljenog, prinuđen je da sve radi sam, oslanja se samo na svoje snage, veruje samo sebi. I ovde je, naravno, lako prenapregnuti se. Ali kada se čovek uzda u Gospoda, zna: sve mogu u Isusu Hristu koji me jača (Fil. 4:13 ). Gospod sve u našim životima uređuje tako mudro da ne postoji nešto kao neefikasnost. Naš neuspeh, nedostatak uspeha može biti susret sa Bogom. Čak i ako nismo dobili rezultat rada na koji smo računali, uvek postoji drugi rezultat, duhovni, i on nam je sada možda mnogo važniji i potrebniji od sledećeg „radnog podviga“.
Jerej Petar Kolomejcev
