Mitropolit Petar Zimonjić je rođen 24. juna 1866. godine u Grahovu, u porodici čuvenog sveštenika Bogdana Zimonjića, junaka hercegovačke bune iz 1875. godine, koja je u narodu i istoriji zabeležena kao “Nevesinjska puška”. Bogosloviju je završio 1887. godine u Reljevu, a Bogoslovski fakultet 1893. godine u Černovcima, posle čega je imenovan za suplenta, a naredne, 1895. godine, za profesora bogoslovije u Reljevu. Monaški i svešteno-monaški čin je primio 8. septembra 1895. godine. Na dužnosti profesora bogoslovije ostao je do 20. juna 1895. godine kada je prešao na dužnost konzistorijalnog savetnika u Sarajevu. Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 1903. godine izabrao za episkopa zahumsko-hercegovačkog. Na tron zahumsko-hercegovačkih episkopa ustoličen je 27. maja iste godine. Na toj dužnosti je ostao sve do 7. novembra 1920. godine kada je izabran za mitropolita dabro-bosanskog.
Mitropolit Petar je kao zahumsko-hercegovački episkop uneo u Hercegovinu duh mira i utehe za srpski pravoslavni narod na tim svetosavskim i svetovasilijevskim prostorima. Mitropolit se hrabro borio za versku autonomiju Srba u Austro-Ugarskoj, koja je bila ozbiljno narušena. Bio je veliki patriota te je i na taj način stekao veliku podršku srpskog naroda.
Njegov dolazak u Srpsku Bosnu označio je jačanje verske aktivnosti, što je nešto kasnije rezultiralo i verskom autonomijom srpskog pravoslavnog naroda. Bio je Arhijerej Srpske Crkve u vremenu kada je rimokatolička crkva pojačala prozelitizam u tim krajevima. Njegovo držanje je u mnogome predstavljalo utehu za srpski narod u vremenu aneksije Bosne 1908. i Prvog svetskog rata 1914. godine. Odlikovan je Ordenom Svetog Save prvog stepena, Belim orlom drugog reda i Karađorđevom zvezdom. Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti dabro-bosanskog mitropolita u Sarajevu. S obzirom da je Sarajevo bilo bombardovano u aprilskom ratu, mitropolit Petar se privremeno sklonio u manastir Svete Trojice kod Pljevalja, gde je ostao do drugog dana Vaskrsa 1941. godine, kada se vratio u Sarajevo. Međutim, tada su u Sarajevu i drugim gradovima uveliko trajala hapšenja i ubijanja Srba. Mnogi su mu predlagali da privremeno napusti Mitropoliju i pređe u Srbiju ili Crnu Goru. On je sve predloge takve vrste odbio rečima:
Ja sam narodni pastir te me veže dužnost, gde sam delio dobro sa narodom, da isto tako i zlo sa narodom podnosim i podelim, i prema tome mora se sa narodom sudbina deliti i ostati na svome mestu.
Nemačka patrola, koja je brojala šest oficira i vojnika, upala je u zgradu Mitropolije 27. aprila 1941. godine. Imali su zadatak da pretresu Mitropoliju. Jedan nemački oficir mu je tom prilikom rekao: “Jeste li Vi taj mitropolit koji je zahtevao rat sa Nemačkom?” i naglasio je da bi ga zbog takvog stava trebalo ubiti.
Mitropolit Petar mu je na to odgovorio:
Gospodine, Vi se ljuto varate. Mi nismo za rat krivi. Mi nikoga nismo napali, ali se nemojte varati, mi se ne damo poubijati. Mi nismo kap vode koja se da progutati nego narod koji ima pravo na život!
Mitropolit je, s obzirom da je tumač loše preveo njegov odgovor nemačkom oficiru, ponovio odgovor na čistom nemačkom jeziku što je Nemce iznenadilo. Oni su posle kratkog vremena napustili Mitropoliju ne izvršivši pretres. Mitropolita je početkom maja 1941. godine telefonom pozvao katolički fratar Božidar Brale, koji je bio naimenovan za ustaškog poverenika za Bosnu i Hercegovinu, i saopštio mu naredbu da u toku istog dana naredi svim svojim sveštenicima i crkvenim opštinama da više ne upotrebljavaju ćirilično pismo i da promene pečate na latinicu, a da će, ukoliko to ne izvrši u navedenom roku, biti pozvan na odgovornost. Mitropolit mu je na to odgovorio:
Ćirilovo pismo se ne može ukinuti za 24 časa, a osim toga, rat nije završen!
Ovakav stav mitropolita Petra predstavljao je povod za njegovo hapšenje, koje se dogodilo 12. maja 1941. godine. Mitropolit je, pre nego što je uhapšen, pozvao svoje sveštenike radi davanja uputstava o daljem radu. Neki sveštenici su ga pitali da se privremeno sklone u Srbiju, ali mitropolit im je rekao: “Ostanite sa svojim parohijanima, pa šta bude narodu neka bude i vama”. Svi sveštenici su ga poslušali. Mnogi od njih su kasnije mučenički postradali, a neki su dočekali kraj rata te su svedočili o držanju mitropolita Petra u tim teškim danima.
Dana 12. maja 1941. godine u 16,30 časova u mitropoliju su došli ustaški agenti i saopštili su da mitropolit Petar mora odmah da krene sa njima u “ravnateljstvo” radi saslušanja. U “ravnateljstvu” je zadržan tri dana. Dana 15. maja, Mitropolit je u pratnji dvojice ustaških agenata došao u Mitropoliju, uzeo neke lične stvari i saopštio je da ga vode u Zagreb. U Zagreb je priveden 17. maja uveče i zatvoren je u policijski zatvor u Petrinjskoj ulici, u ćeliju broj 34 na trećem spratu. Sa njim su bili zatvoreni i prota Milan Božić, dr Dušan Jeftanović i dr Voja Besarević. Sutradan su ga fotografisali i uzeli mu otiske prstiju. U ustaškoj kartoteci je zaveden pod brojem 29781. Odatle je posle nekoliko dana sproveden u logor Kerestinac kod Samobora. U Kerestincu su mu obrijali bradu, skinuli mantiju i strašno ga mučili. Odatle je sproveden u Koprivnicu, a potom u u Gospić ili Jasenovac. U podacima Komisije za prikupljanje podataka o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu postoje svedočanstva, koja su dali Jova Furtula i Jova Lubura iz sarajevskog sreza. Prema tim svedočenjima, mitropolit Petar je posle velikog mučenja ubijen u Jasenovcu, a potom je bačen u užarenu peć za pečenje cigle. Mitropolit Petar je u teškim danima srpske istorije neprestano bdio nad bogopoverenim mu narodom, a potom je podelio sudbinu svoga naroda, kome je u Hristu služio.
Episkop dr Atanasije Jevtić, naslednik mitropolita Petra Mučenika na tronu zahumsko-hercegovačkih episkopa, u svojoj knjizi “Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu” naveo je da je Sveti Arhijerejski Sinod SPC svojom predstavkom broj 86 iz 1941. godine tražio od Komesarijata Ministarstva pravde, a potom i od Ministra pravde da se putem nemačkih vojnih vlasti oslobode zatvora i internacije Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit dabro-bosanski Gospodin Petar Zimonjić i Njegovo Preosveštenstvo Episkop gornjokarlovački Gospodin Sava Trlajić. Dana 20. septembra 1941. godine pod brojem 2015 upućena je predstavka Feldkomandanturi br. 599 u Beogradu kojom je takođe traženo da se Mitropolit Petar i Episkop Sava puste iz internacije. Pod brojem 322 od 17. februara 1941. godine dostavljena je putem Pretsedništva vlade predstavka Svetog Arhijerejskog Sinoda zapovedniku Srbije radi obaveštenja o sudbini Visokopreosvećenog Mitropolita dabro-bosanskog Petra i Preosvećenog Episkopa gornjokarlovačkog Save i o njihovom oslobođenju iz internacije ukoliko su još u životu. Istim aktom umoljeni su G. G. Ministar pravde i Ministar unutrašnjih poslova da se zauzmu za što skorije izbavljenje predstavnika Srpske Crkve. Pretsedništvo Ministarskog saveta Obr. 828 od 24. aprila 1942. godine odgovorilo je da je štab komandujućeg generala i Zapovednika u Srbiji saopštio da se na osnovu izveštaja ustaške nadzorne službe Mitropolit Petar i Episkop Sava ne nalaze ni u jednom od koncentracionih i radnih logora u Hrvatskoj i da se drugi podaci o njihovom boravku nisu mogli utvrditi. Sveti Arhijerejski Sinod se i posle toga u više mahova interesovao za njihovu sudbinu ali bez ikakvog uspeha (V. Br. 322 i Pov. br. 425 iz 1942. godine). Posle završetka Drugog svetskog rata, saznala se prava istina o stradanju i velikom mučeništvu mitropolita Petra Zimonjića.
