Sveti Oci Crkve Hristove znali su šta je post i poučavali su mirjane u Crkvi o postu. Na primer, Sveti Jovan Zlatousti (o promeni kada započne post) kaže: „Sada više nigde ne čujemo žamor, niti buku, spremanje mesa, niti, pak, užurbanost kuvara; sve je to prestalo i naš grad liči na časnu, skromnu i mudru ženu. Kada razmislim o iznenadnoj promeni koja je nastala i, kada se setim jučeršnje vreve, onda mi je jasna sila posta koji je, ušavši u savest svakoga od nas, izmenio naše misli, očistio um, kako starešinama tako i običnim ljudima, ne samo slobodnim, nego i slugama, ne samo muškima, nego i ženama, bogatašima i siromasima. Zašto samo pomenuti starešine i obične ljude? Ta post je izmenio čak i savest obučenog u diademu, kao i savest njemu poslušnih. Danas ne vidiš više razliku na trpezi siromaha i bogataša; kod svih je pripremljena obična hrana bez obzira na prohteve i mogućnosti; običnoj trpezi sada se pristupa sa većim oduševljenjem nego li ranije kada je bilo postavljeno obilje raznovrsne hrane i vina.“
Dalje, Sveti Jovan Zlatousti (o promeni kada prestane post) ističe: „Ne pruža li nam post sobom pravo blago? Svagde je mir i spokojstvo; nisu li naši domovi bili bez žurbe, komešanja i galame? Ali još i pre stupanja u dom, isposnikov duh je osetio spokojstvo; da, i grad čak blagovesti isto blagostanje i mir kakvi bivaju u dušama i domovima našim; uveče se ne čuje ulično pevanje, niti se po danu vidi sujeta i pijanstvo; nema ni galame ni svađe; na sve strane je velika tišina. Sada, pak, nije više tako: od najranijeg jutra čuje se vreva, galama i lupa kuvara, i kao u domovima, tako je i u dušama našim veliki metež, pošto nam se usled zabave pokreću unutrašnje strasti i rasplamsava se plamen neporočnih želja. Zbog toga treba žaliti za prošavšim postom koji je sve ovo obuzdavao; no, ako smo podvig posta i okončali, ne prekratimo u sebi ljubav prema njemu i ne izbrišimo ga podpuno iz svoga sećanja.“
Sveti Vasilije Veliki veli: „Ne ograničavaj vrlinu posta samo na ishranu. Istinski post nije samo odricanje od različite hrane, nego odricanje od strasti i grehova: da nikome ne učiniš nepravdu, da oprostiš bližnjemu svome za uvredu koju ti je naneo, za zlo što ti je učinio, za dug što ti je dužan. Inače, ne jedeš meso, ali jedeš samoga brata svoga. Ne piješ piće, ali unižavaš drugoga čoveka.“
Sveti Jovan Zlatousti, na drugom mestu, reče: „Kažeš da postiš. Uveri me u to svojim delima. A koja su to dela? Ako vidiš siromaha, udeli mu milostinju. Ako se nađeš sa neprijateljem svojim, izmirise sa njim. Vidiš li na ulici neko lepo lice, odvrati svoj pogled od njega. Dakle, ne samo da postiš stomakom, već i očima i sluhom, i rukama i nogama isvim udovima tela. Ruke neka poste uzdržavajući se od svake gramzivosti i krađe. Noge neka poste tako što neći hoditi putevima greha. Oči neka poste tako što strasno neće posmatrati lepa lica niti u zavisti gledati na dobra drugih ljudi. Kažeš da ne jedeš meso. Ali, čuvaj se da ne gutaš pohotljivo očima ono što vidiš oko sebe. Posti i sluhom svojim ne slušajući ogovaranja i spletke. Ustima i jezikom svojim posti i uzdržavaj se od ružnih reči i šala. Kakva nam je korist ako ne jedemo meso i ribu, a ujedamo i proždiremo svoje bližnje.“
Sveti Fotije Carigradski o postu naglasi: „Post blagoprijatan Bogu je onaj koji podrazumeva pored uzdržanja od hrane i udaljenje od svakog greha, mržnje, zavisti, ogovaranja, neumesnih šala, praznoslovlja i drugih zala. Onoj koji posti samo telesno ne trudeći se u vrlini liči na čoveka koji je sagradio lepu kuću, ali u njoj živi sa zmijama i škorpijama.“
Sveti Jovan Lestvičnik, veliki asketa, proživljeno iskustvo ovako prenosi: „Pomoćnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne požude. Dugo spavanje proizlazi ponekad od presićenosti, ponekad od posta – kada se posnici ponose svojim postom. Stomakougađanje navodi na razrešenje od posta, a slavoljublje nagovara da se pokaže sopstvena vrlina. Kada stomak gladuje, srce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao postaje ohola. Znaj da demon često sedi uz želudac i ne da čoveku da oseti sitost, makar i čitav Misir (Egipat) pojeo i reku Nil popio. Post sujetnog čoveka ostaje bez nagrade i njegova molitva bez ploda, jer i jedno i drugo čini radi pohvale ljudske.“
Sveti Jefrem Sirin poučavao je ovako: „Uzda za strasti je post, a umrtvljenje strasti je molitva sa milostinjom. Čuvaj se od onoga što je suprotno vrlini. Jer, ako postiš ali se i bezumno smeješ, biće lako da se sapleteš. Od mnoštva hrane um postaje grub, a dobro uzdržanje ga očišćuje. Onaj ko ugađa stomaku se trudi i pašti oko toga kako da napuni svoj stomak jelima, a kada pojede – muči se da ih svari. Uzdržanje, pak, prati zdravlje i bodrost. Molitva i post su prekrasni. Njih ukrepljuje milostinja, budući da je rečeno: Milosti hoću, a ne žrtve (Os 6,6).“
Sveti Nil Sinajski ovako je govorio: „Post smatraj oružjem, molitve ogradom, a suze – kupelju. Plašljivi vojnik drhti od zvuka trube koji nagoveštava borbu, a stomakougodnik od nagoveštaja početka posta. Dobar je hleb posta zato što u njemu nema kvasca slastoljublja.“
Sveti Jovan Kasijan o postu reče: „Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela… Svaka pohota i bluđenje nepostojanog srca jeste neka paša duše na svojevrsnom pasištu koje je hrani štetnim jelima, i koja je čine nepričesnom nebesnog hleba i tvrde hrane. Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog posta. Jer, naprezanje tela koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha predstavlja najprijatniju žrtvu Bogu: ono će u čistim i lepo ukrašenim skrivnicama srca izgraditi obitalište dostojno Njegove svetosti. Međutim, ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam veće doneti nikakve koristi.“
Sveti Marko Podvižnik je istakao: „Post donosi korist onima koji mu razumno pristupaju, dok šteti onima koji mu nerazumno pristupaju. Zbog toga oni koji se staraju za korist od posta treba da se čuvaju štete koja može doći od njega (tj. taštine). Hleb koji jedemo nakon okončanja posta koji smo sebi naložili treba da razdelimo na dane u koje ne okušamo hranu do sitosti, kako bismo, uzimajući svakodnevno po malo, pokorili mudrovanje svog tela i srce utvrdili u korisnoj molitvi. Na taj način ćemo silom Božijom biti sačuvani od nadmenosti i sve dane svog života se postarati da provedemo u smirenoumlju, bez kojeg niko nikada ne može ugoditi Bogu.“
Sveti Antonije Veliki, veliki duhovnik i podvižnik, o postu uči: „Izaberi trud i on će te zajedno sa postom, molitvom i bdenjem izbaviti od svake skverni. Telesni trud, naime, donosi čistotu srca, a ona čini da duša prinosi plod.“
Sveti Nikolaj Velimirović, naš savremenik i molitvenik pred Gospodom uči srpski narod o postu : „Postom se zadobija čistota telesna na prvom mestu, a kroz čistotu telesnu i čistota duhovna. Post, molitva i milostinja jesu praktični izraz vere, nade i ljubavi. Od neuzdržljivosti u jelu dolazi svaka druga neuzdržljivost. Prevashodna stvar je post, ali je još prevashodnija praštanje uvreda. Postom se čovek vežba za velikodušnost, a opraštanjem uvreda poklanja velikodušnost. Ono prethodi ovome, no samo ovo ne spasava bez onoga. Postom čovek olakšava i telo i duh od mraka i debelosti. Telo postaje lako i čilo, duh svetao i jasan. Ako se neko hvali postom, nema koristi od posta. Ako neko posti s gordošću, nema smirenja, nema koristi od posta.“
