U zavisnosti od profesije i ličnog senzibiliteta, mnogi ljudi koji se u nekom trenutku svog života okrenu Crkvi, zapitaju se kakav je stav Crkve po pitanju nekog, njima dragog, savremenog, svetovnog kulturno-umetničkog fenomena. Ovakva pitanja svedoče o stanju opšte zbunjenosti koja, kada je u pitanju generacija Z, može da se pripiše posledicama višedecenijskog titoizma, kao i haotičnoj prirodi savremene kulture Megalopolisa[1], koja nastoji da kroz urbani diskurs izbriše vezu sa srpskom kulturnom tradicijom.
Ovako dezorijentisani, ljudi prilaze Crkvi sa bezbroj pitanja upućenih sveštenstvu, pri čemu može nastati još veća zbunjenost kada se insistira na egzaktnim odgovorima. U ovom slučaju, napomenuo bih da sama činjenica da sveštenike nazivamo Ocima, između ostalog, implicira svojevrsnu pedagogiju u odnosu prema nama, mirjanima. Pedagogija kao takva ne podrazumeva odgovor na svako pitanje, niti davanje odgovora na način koji mi priželjkujemo. Smatram da je ovo važno istaći zato što se neretko dešava da ne dobijemo odgovor na postavljeno pitanje ili da nam se dobijeni odgovor uopšte ne dopada, istovremeno ni malo ne dovodeći u sumnju mogućnost da je neko naše pitanje neuksuno ili da je zasnovano na pogrešnim zaključcima.
Svojevremeno je, na pitanje voditelja: „Kako Crkva gleda na rokenrol?“, u emisiji „Agape,“ tadašnji Vladika jegarski, a sadašnji Patrijarh srpski g. Porfirije, odgovorio: „…Crkva na svako pitanje šta misli o ovome i onome može da odgovori jednim te istim odgovorom koji se već 2000 godina čuje, a to je da je Hristos došao u svet, da je Raspet i da je Vaskrsao[2]…Na ovo pitanje kako Crkva gleda na to, mogu da odgovorim kako ja gledam na to…“.
Iz ovog odgovora jasno je da se ispitivanju savremenih fenomena iz pravoslavnog ugla može pristupiti na dva načina. Prvi način se „ne dotiče“ konkretnog pitanja na polju diskusije, ali poziva na aktivno učešće u svetotajinskom životu Crkve; drugi način se odnosi na slušanje i čitanje stavova sveštenih lica, proisteklih iz njihovih ličnih iskustava.
Nedvosmisleno je važnije prihvatiti „prvi način“ zato što on podrazumeva ostvarenje misionarske delatnosti – lično učestvovanje u svetotajinskom životu Crkve, dok prihvatanje ili odbacivanje nečijeg iskustva predstavlja pripomoć na putu ka Hristu.
Prvi način u svom metodu zahteva izvesnu pedagošku interveniciju zato što, kada postavljamo pitanje o odnosu Crkve i nekog kulturno-umetničkog fenomena, u samom početku pravimo grešku svođenjem Crkve na pojam i njenim postavljanjem u ravan sa drugim pojmovima. Takvo razmišljanje je pogrešno zato što Crkva nije ljudski konstrukt za razliku od kulturoloških fenomena sa kojima se stavlja u istovetan odnos. Ovakva konstrukcija misli vodi obračunu između dva pojma, od kojih jedan svakako mora odneti pobedu koja je u potupnosti zavisna od nečije argumentacije i veštine govora. Ako argumentacija nije praćena strahom Božijim, mi možemo izvojevati dijalektičku pobedu u korist Crkve koja neće biti na duhovnu korist zato što smo u ličnoj vrednosnoj hijerarhiji, na mesto koje pripada Gospodu, stavili svoje mišljenje o Njemu.
Upravo takva nepostojanost naših misli, bez obzira na prirodnu inteligenciju i stepen obrazovanja, treba da nas upozori da od naših sveštenika ne tražimo recepte i gotove istine koje će podsvesni deo naše pale prirode iskoristiti protiv našeg spasenja.
Za Kompasinfo Nikola Mandić, student istorije umetnosti
[1] S. Vladušić, „Tranzicija kao prelaz od kulture Polisa u kulturu Megalopolisa“ Kultura 140 (Beograd 2013) 354.
[2] https://youtu.be/ro6K18ejWpE?t=1084
