Trebalo bi da je dobro doći do toga da za sopstvene neuspehe, propuste i promašaje ne okrivljujemo druge, niti sudbinu, niti neke potpuno nepredvidljive okolnosti, na koje nikako nismo mogli da utičemo.
Ali verovatno nije dobro okrivljavati ni sebe, osim ako to ne vodi uvidima koji mogu da poprave stvari – da uradimo šta se još može, oprostimo kome treba, popravimo neke odnose sa ljudima, shvatajući da nisu samo oni krivi za ono što je bilo među nama, već makar pomalo i mi ili su prosto okolnosti bile takve ili prosto zato što smo shvatili da omraza više nikuda ne vodi.
Bičevati sebe i gristi se, samokažnjavati se nema nikakvog smisla ukoliko ne vodi ne samo spoznaji, nego i promeni, ako na vodi tome da mislimo i činimo drugačije, čak i ako to ne može da popravi ono što je bilo, ali makar u onom delu života koji nam je ostalo možda nećemo praviti iste greške, ili ćemo se makar truditi da ih ne pravimo.
Slušao sam skoro o jednom sada već sredovečnom čoveku koga je u mladosti devojka ostavila i koji nikad nije mogao da se pomiri sa tim, spreman da zbog toga potpuno devastira svoj život, a posredno i živote svojih najbližih. Nije stvar u tome da postavljamo dijagnoze ili da osuđujemo, ali taj čovek je iz porodice izuzetno uspešnih ljudi, kojima je sve išlo glatko. To je pratilo i njega, smatrao je da mu to pripada, sve do prvog brodoloma, sa kojim nije znao kako da se nosi, kako da ispliva iz spoznaje da nije savršen, da svako od nas može da omane u mnogo čemu, da je to neizbežno.
Dakle, većina naših samozakopavanja je proizvod gordosti, samoljublja, egoizma, sujete, nezdravog ponosa. Jedno je posrnuti, pasti, zakočiti se ponekad, a drugo je sam sebe zakopati. Odseći sebi „onu stvar“ zato što smo ljuti na selo. A da li će ikoga u „selu“ biti briga, da li će to išta da promeni? Jasno je da neće. To je samo izgovor pred nama samima, jedna inverzna (i perverzna) samopotvrda. Ko kažnjava i osujećuje sebe kao da vapi da neko ipak obrati pažnju na njega, da se sažali, ali i da mu prizna vrednost, čak superiornost, jer on je navodno spreman da podnese posledice, da plati, da se odrekne iluzija, što drugi navodno nisu. Dakle i samozakopavanje, samodestrukcija opet mogu biti znaci visokog mišljenja o sebi.
Nije se lako ni u jednom periodu života suočiti sa svojim „praznim šakama“, sa osećanjem da nismo nešto posebno uradili, stvorili, postigli, da možda i ne vredimo mnogo, da nikome zapravo nismo neophodni, da nas neće mnogo njih nositi u sećanju, da bi svet bio isti i bez nas.. Ali onda treba da se zapitamo šta smo uopšte očekivali da nam bude „u šakama“? Šta smo to zapravo hteli, šta je za nas bio taj (spoljašnji) uspeh ili (unutrašnje) ispunjenje. Šta smo to u stvari očekivali od sebe, a najčešće zapravo od drugih, koje smo ipak negde smatrali odgovornima za to da nam omoguće da postignemo ono što smo želeli, da budemo onakvi kakvima vidimo sebe i da nam to bude priznato.
A da li smo u stvari ikada znali šta želimo i da li je slika koju smo imali o sebi ili koju smo projektovali u našu budućnost bila realna? Da li smo i koliko obraćali pažnju na ljude oko sebe, imajući u vidu i njihove želje i slike o sebi, ili smo ih previđali, negirali, ignorisali, čak rušili?
Mislim da nije pogrešno reći da nikome od nas šake nisu uistinu prazne. Možda u njima nije ono što smo želeli ili verovali da treba da bude, ali nešto svakako jeste i to treba prepoznati. Na tome treba biti zahvalan i prema tome biti odgovoran, makar to bilo samo „zrno gorušičino“.
