Milan Ružić je rođen kao onaj redak glas koji se u srpskoj književnosti pojavljuje kada je najpotrebniji – kada se govori o kraju knjige, kraju istorije i kraju čoveka. Gimnaziju je završio u Požegi 2007. godine, a diplome osnovnih i master studija stekao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za opštu lingvistiku. Jezik je za njega oduvek bio više od alata – bio je dom.
Književnu karijeru je započeo 2014. godine
Književnu karijeru započeo je 2014. godine na nagovor Matije Bećkovića knjigom kratke proze „Nekad, neko, negde“. Za njom su usledile još četiri zbirke kratkih priča: „Naše su samo reči“, „Narod za izdavanje“, „Pun kofer priča“ i „Priče i ožiljci“. Književna kritika jednoglasno ističe da su njegove priče žanrovski potpuno neodredive – nešto između proze i poezije, najbliže lirskoj ispovednoj prozi.
Stil mu je kombinacija lirizma, jezičke preciznosti i emotivne snage koja ostavlja čitalaca bez daha. Njegove priče su veoma popularne među čitaocima.
Promocije privlače ogroman broj ljudi, a glumci ih često interpretiraju na sceni. RTS je snimio i emitovao serijal od osam dramskih minijatura pod naslovom „Naše su samo reči“, zasnovan upravo na Ružićevim pričama. Odmah nakon prve knjige postao je kolumnista i pomoćnik glavnog urednika elektronskih novina „Iskra“ Andrićgrada.
Njegove kolumne prenosi preko 40 štampanih i onlajn medija u Srbiji i inostranstvu
Jedno vreme je bio stalni kolumnista „Pečata“, „Večernjih novosti“, „Srpskih novina“, portala „Sputnjik“, „IN4S“ i „Koreni“. Njegove kolumne prenosi preko četrdeset štampanih i onlajn medija u Srbiji i inostranstvu.
Uradio je preko šezdeset intervjua sa najistaknutijim svetskim i srpskim umetnicima, a često je angažovan kao besednik na proslavama i obeležavanjima značajnih datuma iz nacionalne istorije – od Vidovdanske besede u Kraljevu 2021. do govora na protestu u Požegi 2025. godine. Nakon treće knjige postao je autor „Lagune“.
Recepcija njegovog dela svedoči o dubokom uticaju. Matija Bećković je rekao: „U vremenu u kojem se govori o kraju knjige, o kraju istorije, o kraju čoveka i o kraju poezije, mislio sam da takvog među mladim ljudima neću ni sresti, ali ne samo da sam sreo jednog mladog čoveka koji voli književnost i koji piše, nego kao da sam sreo sebe od pre više od pedeset godina. Odjednom vidimo jednoga koji gori kao sveća za pisanu reč, za nešto važnije od naših svakodnevnih briga.
Velikani o Ružićevom stvaralaštvu
“Emir Kusturica je zapisao: „Ružić nas uvodi u preobražavanje pejzaža, menja vidljivi svijet u nevidljivi da bi ono u šta gledamo bilo pretvoreno u lične znakove, metaforičko dešifrovanje svijeta. On je pisac šetač koji pišući ostavlja tragove čije značenje osjećamo kao piščev lični svemir gdje je svaki korak neponovljivo približavanje cilju, konačnosti, a metafore rastjeruju maglu u kojoj ideju kraja lako pretvaramo u beskraj. Sve je u ovim pričama snažno doživljeno i čuju se koraci pisca koji šeta raspet između ubogih srpskih staza i beskrajnog neba.“
Dušan Kovačević je istakao: „Knjige priča Milana Ružića forenzičke su slike našeg vremena. One su svedočanstvo života koji nas polako i sigurno vodi u beznađe ako se ne prizovemo pameti i ne stanemo u odbranu osnovnih vrednosti vekovnog postojanja. Ružić je od onih ljudi koji su od davnina branili zemlju rečima u pričama i knjigama vrednim kao narodne krštenice.“
Predgovore, pogovore i preporuke za njegove knjige pisali su i o njima govorili Milo Lompar, Rajko Petrov Nogo, Vladimir Kecmanović, Raša Popov, Petar Božović, Dobrica Erić, Goran Petrović, Miloš Ković, Vladimir Dimitrijević, Miloš Kovačević i mnogi drugi. Slikao se sa Peterom Handkeom, stajao rame uz rame sa episkopom Joanikijem, Matijom Bećkovićem, Emirom Kusturicom i Dobricom Erićem na Ravnoj Gori.
Šta najbolje opisuje stav Milana Ružića?
U jednom nedavnom razgovoru Ružić je rekao ono što najbolje opisuje njegov stav:
„Javni prostor moramo da koristimo kako treba… Mi imamo pretalentovane pisce… Nije bitno kako izgledam i šta mislim, nego šta pišem… Matija Bećković i Želidrag Nikčević su krivi što piše Milan Ružić… Medijski propagirani ‘pesnici’ uništavaju poeziju… Umetnici sada traže političku pozadinu svemu… Volim svoju slobodu i svoje mišljenje… Mnogo smo uzletili, a pad je strašan… Mi smo visoko u krilu evropske kulture… Preveliki novac se ulaže u uništavanje svega dobrog kod nas… Moramo da čuvamo našu kulturu, a ne da oponašamo popularnu kulturu… Mi ne znamo za svoja stradanja… Ne smemo se odreći sebe.“
Milan Ružić nije samo pisac. On je svedok vremena koje pokušava da nas pretvori u gledaoce rijalitija, a on nas podseća na hrabre ljude, velike borce i moralne gromade iz kojih smo potekli.
Njegove priče nisu eskapizam – one su poziv na budnost. U vremenu kada mnogi ćute ili oponašaju, on piše jer veruje da je svaka reč značajna u odbrani života našeg naroda. I dokle god bude tako goreo za pisanu reč, srpska književnost će imati svog sopstvenog, neponovljivog glasa.
Pogledajte celu emisiju sa Milanom Ružićem:
