Aleksandar Sofronijević je jedan od najznačajnijih savremenih čuvara srpske narodne muzike i virtuoz na harmonici. Kao muzički producent i vođa orkestra koji nosi njegovo ime, on je prepoznatljiv po dubokoj posvećenosti očuvanju muzičkog nasleđa i kulturnog identiteta srpskog naroda. Sofronijević ne posmatra narodnu muziku samo kao zabavu, već kao neprocenjivo umetničko i kulturno blago koje mora da se sa posebnom pažnjom i odgovornošću prenosi mladim generacijama.
Srpska narodna muzika je ugrožena, a čuveni Sofra to smatra jednim od najvažnijih pitanja u našoj kulturi danas. Kako ističe, ubrzani život i savremeni trendovi dovode do gubitka tradicije i autentičnosti koja je vekovima građena.
„Mnogo je brzo vreme, u toj brzini se definitivno gubi tradicija i kvalitet“
„Mnogo je brzo vreme, u toj brzini se definitivno gubi tradicija, gubi se taj kvalitet koji ima pisana reč vrhunskih umetnika koji su pisali tekstove, muziku. Jednostavno je to nestalo i mi smo ozbiljno ugroženi sa te strane muzike i kulture srpske zato što vrlo slabo se to neguje“, kaže Aleksandar.
Narodna muzika mora da se implementira u obrazovni sistem od vrtića
On naglašava da je neophodno da se srpska narodna muzika implementira u škole već od najranijeg uzrasta. „Kada pričamo o srpskoj narodnoj muzici to mora da se ubaci u škole, znači idemo od vrtića, predškolskog, sistemski pa onda… da vidimo šta je to srpsko umetničko blago i da se to čuva i prenosi na generacije“, predočava vođa orkestra.
Prenošenje tradicije ne sme ostati samo na rečima i sećanjima bake i deke, već treba biti aktivan proces obrazovanja. „Ne da to bude samo: ‘To su naše bake i deke pevale na selu’. Zašto se to ne gaji i u gradu?“
Folklor opisuje ko smo, šta smo i odakle smo
Srpski folklor nije samo kompilacija pesama i igara – on opisuje ko smo, šta smo i odakle smo. Upravo ta suštinska uloga kulture kao osnovnog identitetskog sloja Aleksandar ističe kao posebno važnu: „Srpski folklor opisuje ko smo, šta smo i odakle smo.“
Istorijski suštinska ‘srpska dvojka’ — karakteristično dvojanje melodija i ritmova u narodnoj muzici — predstavlja simbol našeg nacionalnog zvučnog identiteta: „Ne smemo da zaboravimo ono šta smo mi, a to je ‘srpska dvojka’.“
Cune i Tozovac kao muzički i životni uzori
Aleksandar je posebno ponosan što je imao priliku da sarađuje i upozna legendarne umetnike kao što su Predrag Gojković „Cune“ i Predrag Živković „Tozovac“. Oni su, kako navodi, živeli muziku kao način života i bili su najbolji primer posvećenosti i kvaliteta.
„I Toza i Cune onako sačekali i saslušali kao kolegu koji voli muziku i kao i oni kojima je muzika isto bila ceo život, ali su živeli u to vreme na jedan pravi, vrhunski način gde su oni pokazali kako se traje i šta je kvalitet u muzici.“ Za njega, ovo iskustvo je bilo više od saradnje — bilo je iskreno druženje i razmena vrednosti.
Muzičari moraju da imaju veliku odgovornost
Sofronijević takođe ističe da muzičarima preti velika odgovornost. Nije dovoljno samo naučiti da sviraš tehnički ispravno; potrebno je razumeti suštinu narodne pesme i emotivni naboj koji ona nosi. „Nije samo suština da naučiš da sviraš 10, 20 brzih kola, nego da vidiš šta ta narodna muzika u sebi ima, kakvu emociju, kakve su to pesme.“
Zbog toga smatra da čak i savremene digitalne tehnologije ne mogu zameniti istinski zvuk harmonike i živi izraz koji ona pruža. Savremena vremena donose mnoge novine, ali prave vrednosti i autentični glasovi ostaju nezamenjivi.
Obrazovanje je ključna stavka u životu mladog čoveka
Veliki akcenat Aleksandar stavlja na obrazovanje. „Obrazovanje je velika stvar za mladog čoveka. Pedagog je sveto zanimanje, i to ko radi kako treba, to je velika stvar i to je jedna velika zahvalnost Bogu zato što imaš mogućnost da preneseš znanje, i to moraš vrlo pažljivo sa mnogo ljubavi da radiš.“
Njegova lična odluka da svoju školu harmonike nije nastavio da razvija zbog nemogućnosti da se posveti učenicima sa dovoljnom pažnjom samo pokazuje koliko tretira pedagošku ulogu kao nešto više od posla — to je poziv i odgovornost.
„Ja sam mogao da imam školu harmonike, 200 dece da imam, ali kad sam video da ne mogu da stignem, da ne mogu da se posvetim, kako onda to da radim?“
Problem komercijalizacije takođe je jedan od izazova koje Aleksandar vidi kao opasnost za očuvanje narodne muzike. „Mi ćemo kao narod svakako izgubiti lični identitet koji je toliko građen stotinama godina unazad… zato što ta komercijalizacija društva jednostavno… smatram da je potpuno i normalna, ali mi nemamo taj temelj, nemamo tu bazu…“
On posebno kritikuje nedostatak angažmana nacionalnih medijskih servisa, koji po njegovom mišljenju ne rade dovoljno na očuvanju i promociji srpske tradicionalne muzike i kulture.
Nacionalni servis mora da štiti sve interese onoga što je srpsko društvo
„Nacionalni servis koji treba da štiti sve interese onoga što je srpsko društvo, srpska kultura, ne radi svoj posao u najmanju ruku koliko trebalo i koliko bi mogao. Onda su tu druge institucije koje treba da proizvode pevače tog tipa i sadržaj, da okupljaju autore, ljude koji će da se bave time i da srpsku tradicionalnu pesmu i narodnu muziku drže na jednom pijedastalu na kom je ona nekada bila.“
Za kraj, raduje ga što mladi danas imaju priliku da pritom nastave taj put i uče od velikih majstora. „Vidi kako je sad lepo Cunetu dok ga ja pratim, čoveče! A pre sam samo to gledao i maštao kući… Tako da… maštao, želeo, sanjao da ja dođem nekad na to mesto, da dodirnem te ljude, da ih pipnem… da sviram sa njima, da podelim binu. I onda sam tu bio tri dana na toj turneji i svaki dan je bio sve lepši.“
Kroz svoj rad, Aleksandar Sofronijević poručuje da je smisao našeg postojanja u prenošenju znanja i čuvanju vrednosti koje su temelj nacionalnog identiteta i kulture. Narodna muzika nije samo zvuk — to je bitije jednog naroda, njegova prošlost i budućnost.
Ako vam se dopada ova tema, pogledajte celu emisiju sa Aleksandrom Sofronijevićem:
