Александар Софронијевић је један од најзначајнијих савремених чуварa српске народне музике и виртуоз на хармоници. Као музички продуцент и вођа оркестра који носи његово име, он је препознатљив по дубокој посвећености очувању музичког наслеђа и културног идентитета српског народа. Софронијевић не посматра народну музику само као забаву, већ као непроцењиво уметничко и културно благо које мора да се са посебном пажњом и одговорношћу преноси младим генерацијама.
Српска народна музика је угрожена, а чувени Софра то сматра једним од најважнијих питања у нашој култури данас. Како истиче, убрзани живот и савремени трендови доводе до губитка традиције и аутентичности која је вековима грађена.
„Много је брзо време, у тој брзини се дефинитивно губи традиција и квалитет“
„Много је брзо време, у тој брзини се дефинитивно губи традиција, губи се тај квалитет који има писана реч врхунских уметника који су писали текстове, музику. Једноставно је то нестало и ми смо озбиљно угрожени са те стране музике и културе српске зато што врло слабо се то негује“, каже Александар.
Народна музика мора да се имплементира у образовни систем од вртића
Он наглашава да је неопходно да се српска народна музика имплементира у школе већ од најранијег узраста. „Када причамо о српској народној музици то мора да се убаци у школе, значи идемо од вртића, предшколског, системски па онда… да видимо шта је то српско уметничко благо и да се то чува и преноси на генерације“, предочава вођа оркестра.
Преношење традиције не сме остати само на речима и сећањима баке и деке, већ треба бити активан процес образовања. „Не да то буде само: ‘То су наше баке и деке певале на селу’. Зашто се то не гаји и у граду?“
Фолклор описује ко смо, шта смо и одакле смо
Српски фолклор није само компилација песама и игара – он описује ко смо, шта смо и одакле смо. Управо та суштинска улога културе као основног идентитетског слоја Александар истиче као посебно важну: „Српски фолклор описује ко смо, шта смо и одакле смо.“
Историјски суштинска ‘српска двојка’ — карактеристично двојање мелодија и ритмова у народној музици — представља симбол нашег националног звучног идентитета: „Не смемо да заборавимо оно шта смо ми, а то је ‘српска двојка’.“
Цуне и Тозовац као музички и животни узори
Александар је посебно поносан што је имао прилику да сарађује и упозна легендарне уметнике као што су Предраг Гојковић „Цуне“ и Предраг Живковић „Тозовац“. Они су, како наводи, живели музику као начин живота и били су најбољи пример посвећености и квалитета.
„И Тоза и Цуне онако сачекали и саслушали као колегу који воли музику и као и они којима је музика исто била цео живот, али су живели у то време на један прави, врхунски начин где су они показали како се траје и шта је квалитет у музици.“ За њега, ово искуство је било више од сарадње — било је искрено дружење и размена вредности.
Музичари морају да имају велику одговорност
Софронијевић такође истиче да музичарима прети велика одговорност. Није довољно само научити да свираш технички исправно; потребно је разумети суштину народне песме и емотивни набој који она носи. „Није само суштина да научиш да свираш 10, 20 брзих кола, него да видиш шта та народна музика у себи има, какву емоцију, какве су то песме.“
Због тога сматра да чак и савремене дигиталне технологије не могу заменити истински звук хармонике и живи израз који она пружа. Савремена времена доносе многе новине, али праве вредности и аутентични гласови остају незамењиви.
Образовање је кључна ставка у животу младог човека
Велики акценат Александар ставља на образовање. „Образовање је велика ствар за младог човека. Педагог је свето занимање, и то ко ради како треба, то је велика ствар и то је једна велика захвалност Богу зато што имаш могућност да пренесеш знање, и то мораш врло пажљиво са много љубави да радиш.“
Његова лична одлука да своју школу хармонике није наставио да развија због немогућности да се посвети ученицима са довољном пажњом само показује колико третира педагошку улогу као нешто више од посла — то је позив и одговорност.
„Ја сам могао да имам школу хармонике, 200 деце да имам, али кад сам видео да не могу да стигнем, да не могу да се посветим, како онда то да радим?“
Проблем комерцијализације такође је један од изазова које Александар види као опасност за очување народне музике. „Ми ћемо као народ свакако изгубити лични идентитет који је толико грађен стотинама година уназад… зато што та комерцијализација друштва једноставно… сматрам да је потпуно и нормална, али ми немамо тај темељ, немамо ту базу…“
Он посебно критикује недостатак ангажмана националних медијских сервиса, који по његовом мишљењу не раде довољно на очувању и промоцији српске традиционалне музике и културе.
Национални сервис мора да штити све интересе онога што је српско друштво
„Национални сервис који треба да штити све интересе онога што је српско друштво, српска култура, не ради свој посао у најмању руку колико требало и колико би могао. Онда су ту друге институције које треба да производе певаче тог типа и садржај, да окупљају ауторе, људе који ће да се баве тиме и да српску традиционалну песму и народну музику држе на једном пиједасталу на ком је она некада била.“
За крај, радује га што млади данас имају прилику да притом наставе тај пут и уче од великих мајстора. „Види како је сад лепо Цунету док га ја пратим, човече! А пре сам само то гледао и маштао кући… Тако да… маштао, желео, сањао да ја дођем некад на то место, да додирнем те људе, да их пипнем… да свирам са њима, да поделим бину. И онда сам ту био три дана на тој турнеји и сваки дан је био све лепши.“
Кроз свој рад, Александар Софронијевић поручује да је смисао нашег постојања у преношењу знања и чувању вредности које су темељ националног идентитета и културе. Народна музика није само звук — то је битије једног народа, његова прошлост и будућност.
Ако вам се допада ова тема, погледајте целу емисију са Александром Софронијевићем:
