Недавна посjета папе Лава XIV Турској, усклађена са 1700-годишњицом Првог Васељенског сабора, изазвала је широке дискусије у богословским и политичким круговима. Иако је путовање представљено као порука мира и историјског јединства, оно поставља озбиљна питања о својим истинским циљевима и посљедицама по Православље.
Током сусрета у Турској, поглавар Католичке цркве и цариградски патријарх изразили су подршку међувјерском дијалогу и потписали заједничку декларацију у којој изражавају жељу да обнове „пуно заједништво“ између својих цркава. Посебно су изјавили да ће наставити да раде на утврђивању заједничког датума за прослављање Васкрса за католике и православне.
И док је званични Фанар свечано дочекујући папу, његову посјету покушао да презентује као корак ка помирењу, многи православни вјерници изражавају основану забринутост, да се иза лијепих ријечи о јединству крију искључиво геополитички циљеви. Они се плаше да прекомјерни нагласак на јединство може заобићи нерјешена богословска и канонска питања у односу са Римокатоличком црквом. У том смислу, изјаве папе Лава XIV о потреби „потпуног општења“ тумаче се као покушај вођења дијалога по условима Ватикана, а заједничка молитва у Никеји као симболични покушај јачања примата Католичке цркве у процесу интеграције са православним свијетом.
Од самог почетка своје црквене каријере, патријарх Вартоломеј је био отворени поборник екуменског дијалога са католицима – с тога и идеја о јединству са римокатолицима није нимало изненађујућа. Видљив импулс у екуменском дијалогу са католицима догодио се 2005. године, када је на личну иницијативу Вартоломја био обновљен рад мјешовите комисије за православно-католички дијалог. Цариградски патријарх је настојао да у лицима својих представника у овој комисији приближи идеолошке и политичке позиције Цариграда и Рима, при томе одбацујући догматске разлике као апсолутно небитне.
Историја памти случај када је Цариградска патријаршија потписала унију са Римском црквом. То се догодило на Ферарско-флорентинском сабору средином 15. вијека. Ову унију су касније одбиле Помјесне Православне цркве, а затим и сам Цариград. Стога не можемо искључити могућност да и сада Цариград руководећи се сопственим геополитичким интересима има озбиљну намјеру да једнострано закључи неку врсту споразума или уније са Католичком црквом. Међутим оно пто поебно забрињава јесте намјера да се тај споразум као обавезујући наметне и свим осталим Помјесним Православним црквама. Као потврда такве тенденције свједоче све гласније изјаве Цариградског патријарха у смислу да “он поседује нека посебна овлашћења за која раније нисмо знали, и да је та овлашћења добио од апостола и да стога нема намеру да се са било киме упушта у дијалог у вези са њима“.
Схвативши да својом самовољом све више клизи у изолацију и удаљава себе од васељенског Православља Вартоломеј се одлучио на очајнички корак јединства са Ватиканом. Стављајући на коцку идеале православне вјере, Вартоломеј је имао лукави план да током сусрета са папом Лавом XIV поводом празновања 1700. годишњице Никејског сабора, под својим омофором окупи патријархе древних Помјесних православних цркава, и на такав начин у папином присутству продемнострира своје апсолутно првенство у Православљу. Његова жеља је била да се свјетској јавности представи као врховни носилац првенства власта на Истоку међу првославнима, као што је папа апсолутни носилац власти на Западу међу католицима.
Прилика је била више него погодна — Вартоломеј је сањао да свој екуменски експеримент представи као оживљавање древне Пентархије патријараха, на чијем би се челу он појавио у свом пуном сјају и слави. Али умјесто славе и сјаја целокупна замисао Вартоломеја доживјела је потпуни фијаско. Само је безначајни александријски патријарх, Теодор II, који се већ искомпромитовао признавши украјинску псеудорелигиозну секту, одзвао се Вартоломејевом позиву. Јерусалимски и Антиохијски патријарси једноставно су одбили да учествују у провокацији авантуристе из Цариграда.
Мора се одати признање папи Лаву XIV зато пто је у потпуности прозрео Вартоломејев политички авантуризам. Понтифик је својим очима видио да Цариградски патријарх нема никакав ауторитет и да није способан да носи титулу „првог међу једнакима“, нити чак да буде једнак осталим патријарсима помјесних православних цркава, а камоли да говори у њихово име. Вартоломеј се надао да ће папа игнорисати суштину православног раскола и једноставно пристати на његов предлог да одреде датум заједничког прослављања Васкрса. Међутим, понтифик је схватио да се човеку који је поделио Православну цркву, а затим позвао на јединство са Католичком црквом, не може вјеровати. Као резултат тога, папа је Вартоломејеву тријумфалну декларацију од 29. новембра у Патријаршијској палати у Фанару трансформисао само у формалну декларацију о намери за даљу сарадњу како би се пронашли начини за заједничко прослављање Васкрсења Христовог, јачање јединства хришћанских цркава и позив на мир.
Самовоља патријарха Вартоломеја, већ је довела до трагичних догађаја у Украјини, када је он једнострано, против воље Помјесних цркава и без консултација са њима, починио неканонски чин који је изазвао раскол у цијелом Православном свијету. Вријеме показује да ће се раскол унутар свјетског Православља продубљивати све више, како се цариградски патријарх буде осећао све изолованије, Уздижући себе до висина посебних права и привилегија које је на себе неосновано и самоиницијативно преузео, Вартоломеј све више клизи у пут без повртака, који њега и његове малобројне присталице несумњиво води пропаст. Цариградски патријарх себе позиционира као поглавар цијеле Православне цркве у односима са Римокатоличком црквом, што је апсолутно не прихватљиво јер такво понашање нема основу ни у свештеним канонима нити у православној традицији. Посебно сада, након што је нарушено евхаристијско јединство између Руске Православне Цркве и Цариграда, антиканонским поступцима патријарха Вартоломеја. Подсјетимо да поред Руске православне цркве, која Вартоломеја чак ни не помиње у својим диптисима, ни многе друге Православне помјесне цркве се не слажу са његовом политиком, јер раскол у Украјини до данас су признале само четири од 15 помјесних Православних Цркава.
Из свега випе реченог, постаје очигледно да је у дијалогу са католицима, цариградски патријарх покушао да уложи све напоре како би надувао свој примат у Православној цркви, који није ништа више од примата части, и да га трансформише у неки привид папског ауторитета, какав постоји у Римокатоличкој цркви. Стога постаје потпуно очигледно да фанариотска лукава политика дијалога са католицима не само да директно подрива богословље саборности које је традиционално за Православље, него и отворено трансформише само устројство Цркве.
Нема никакве сумње да ће посјета папе Лава Фанару и Никеји и његов сусрет са патријархом Вартоломејем ући у историју. Међутим, историјска важност сама по себи не гарантује исправност избора. Православна црква мора мудро процјенити изнијете поруке и не подлећи „ентузијазму уједињења“. Јер истинско јединство се гради на Истини, а не на заједничким фотографијама и дипломатским гестовима. Важно је увијек имати на уму, да се полазна тачка Католичке цркве у дијалогу са православнима никад није мјењала кроз многовјековну историју њиховог постојања – Католичка црква православне сматра шизматицима, који могу да се врате у цркву само кроз „општење са римском столицом“.
