Umetnost je uvek u službi istine. Umetnik je stvaralac, jedan od „izabranih“ smrtnika, neko koga je Tvorac napravio da nastavi stvaranje sveta. Njegovo delo treba da bude proizvod iskrenosti i autentičnosti, izražavanje najdubljih duhovnih vrednosti, potraga za skrivenim dubinama ljudskog dara i iskustva, koji će poslužiti opštem dobru, napretku pojedinca i celokupnog društva.
Sa ovakvim uverenjem, Itamar Koler, glavni junak romana, mladi reditelj i scenarista, umetnik u nastajanju, dolazi u Izrael, sa željom da režira film Lider, za koji je napisao scenario. Za njega, kao idealistu, to nije samo profesionalni izazov, nego i ostvarenje zamišljenog sna o umetničkom delu koje nije samo film, nego i omaž velikom kamernom pevaču Šaulu Melamedu, koji je glavni protagonista filma. Melamed, svetski priznati umetnik, koga su u svetu smatrali genijem, bio je i Itimarov prijatelj. Zbog toga, on ovo delo ne smatra samo umetničkim projektom, nego ga vidi kao način da se jedan izuzetan život sačuva od zaborava.
Nakon susreta sa producentima, koji mu odaju priznanje za ideju, napisan scenario i obećavaju finansije za snimanje filma, čini se da su Itimarovi snovi na dohvat ruke.
Međutim, na scenu stupa birokratija.
Počinje sa malim, naizgled nebitnim zahtevima da se promene detalji u dijalogu, da se publici približi lik glavnog junaka, da se doda scena koja će zadovoljiti Akademiju – kao sponzora filma… Svaki novi predlog postaje banalniji od prethodnog, svaka sugestija podrazumeva se da je obavezna, jer finansije za film zavise od neukih i neprosvećenih birokrata, koji sede u foteljama i govore, ne zato što znaju, nego zato što bi ćutnja ugrozila njihov ničim zasluženi integritet.
Umetničko delo postaje običan scenario za film, površna priča za rulju, lišena istine, koliko i umetničkog pristupa. Film o Melamedu, više nije film o njegovom životu, daru, borbi i potrazi, nego o izmišljenom liku, istog imena i zanimanja. Jednostavno, ogledalo današnjeg vremena i kinematografije.
Da se ova recenzija ne bi svela samo na puko prepričavanje jednog zaista vrednog umetničkog dela, sigurno je da se treba osvrnuti i na njenog autora – Ida Netanjahua, koji složenim stilom, ritmičnim i precizno kontrolisanim rečenicama sve vreme održava pažnju čitaoca. Floskula „da se knjiga čita u jednom dahu“ ne može se podvesti kada je u pitanju književni pristup ovog pisca, jer roman Itimar iziskuje pažnju, ulazak u nijanse, praćenje misli, unutrašnjih preloma… Ovo nije roman za površnog čitaoca, kao što film glavnog junaka nikako nije za površnu, ispraznu, i netalentovanu birokratiju. Naravno, to ne znači da ova knjiga nije za široku publiku.
Naprotiv.
Netanjahuova veština pisanja čitaocima istovremeno pruža uživanje u pripovedanju, budi radoznalost za novom stranicom, ali i navodi na duboko razmišljanje. Tokom celog romana, pisac precizno pokazuje suštinu globalnog antiumetničkog sistema, zasnovanog na odlukama ljudi koji ne da se ne bave umetnošću, nego ne poznaju njene osnove, ali sebe, usled pozicije, smatraju osobama poverenim da nadziru nešto što se po svojoj prirodi protivi svakom vidu kontrole.
Jedna od scena, koje uverljivo prikazuju odnos birokratije prema stvaralaštvu, jeste ona u kojoj nadmeni i samouvereni producent govori Itimaru da nije trebalo da piše scenario tri godine – što, za jedno umetničko delo, čak i nije dug period – nego je trebalo da „utroši“ šest meseci. Ovde nam pisac ne daje sliku samo birokratske vrhuške globalnog sistema, nego površnost u savremenom pristupu umetnosti.
Netanjahu, između redova, ne poredi epohe, ali nas navodi da to sami učinimo. Nekad je Mikelanđelo u kamenu video Davida, pre nego što ga je izvajao – dali su mu slobodu da napravi umetničko delo. Danas bi bio pozvan na konsultacije – sekretarica bi zamerila da je lice preterano ozbiljno, iz nabavke bi pitali da li mora da bude go, iz kancelarije za inkluziju insistirali bi da bude bespolan – da ne vređa one koji se još nisu odlučili… Iako bi savremeni David ličio na maskotu iz školske priredbe, proglasili bi ga za visoku umetnost, jer se danas delo ne meri po umetničkom dosegu, nego po ceni fakture (u koju su se ugradili sponzori) i ukusu publike koja ne gleda filmove Andreja Tarkovskog, već bira rijaliti.
Iako je ovo priča o sukobu scenariste sa birokratijom u jednoj dalekoj zemlji, radnja se doslovno može i preneti na Srbiju, a verovatno i na većinu okolnih zemalja. Svako ko je pisao scenario, radio na filmu, ili vodio duge i besmislene razgovore sa ljudima koji su producenti samo zato što imaju novac, a ne zato što poznaju filmsku umetnost, prepoznaće gotovo identičnu matricu, iza koje se u pozadini valja profit ogledan u pristupu – zabava i razbriga.
Naravno, sve će biti pokriveno izlizanom floskulom „umetnik to tako vidi,“ a da pritom niko neće želeti, a ni smeti da prizna da je samouvereni i bahati „umetnik“ zapravo i slep i lud.
