U srcu svake zdrave zajednice leži porodica. Ona je izvor ljubavi, stabilnosti i vrednosti koje oblikuju čoveka. Zato nije čudo što je upravo porodica već decenijama pod udarom savremenih ideologija i kulturnih trendova koji nastoje da je potisnu i redefinišu.
Savremena kultura, opsednuta individualizmom, nastoji da nas ubedi da je čovek sam sebi dovoljan. Govori nam se da je žena slobodna tek kada napusti dom, da je očinstvo anahrono, da je porodica teret. Ali to su lažne slike – ideološke konstrukcije nastale da bi se razgradio temelj na kojem počiva društvo.
Kada porodica propada, propada i kulturna tkanina koja održava narod. Umesto zajedništva nastaje usamljenost; umesto vrline – sebičnost; umesto ljubavi – potrošačka praznina. Tako nastaje oblik mekog ropstva, u kom čovek postaje rob svojih želja i ekrana, vernik novih „bogova” tržišta i tehnologije.
Jednom je životni san podrazumevao porodični ručak nedeljom, decu u dvorištu, razgovor za stolom. Danas nam mediji nude izolovanog pojedinca – čoveka bez korena, bez tradicije, bez bližnjih. Čoveka koji sve ima, ali je ostao bez smisla.
Očuvanje tradicionalne porodice znači očuvanje čovečnosti. Porodica nije zatvor, već škola vrline i prvo utočište ljubavi. U njoj čovek uči šta je požrtvovanje, šta je strpljenje, šta je radost zajedništva. To nije nazadovanje – to je povratak čoveku.
Ali današnji svet ljubav zamenjuje narcizmom. Volimo druge samo ako liče na nas, a različitost doživljavamo kao pretnju. Takvo društvo ne može dugo da traje, jer bez braka i porodice nema ni budućnosti. Kada čovek sebe postavi u centar sveta, ne ostaje mesta za Boga, bližnjeg ni zajednicu.
Narcizam ne poznaje odgovornost, a bez odgovornosti nema zaveta. Kada se zavet prekine, porodice se ruše, a sa njima i društvo. Moderni čovek veruje da napreduje, ali u dubini duše – nazaduje. Umesto da jača ljubav i zajedništvo, kultura slavi samodovoljnost i hladnu ambiciju.
Izlaz nije u nekom novom društvenom modelu, već u povratku starim istinama: veri, porodici i vrlini. Crkva je velika zajednica vernih, a porodica je njeno najmanje, ali najsvetije ogledalo – mala crkva u kojoj čovek uči šta znači voleti i žrtvovati se.
Braniti porodicu znači braniti dostojanstvo čoveka. Svaka civilizacija koja je odustala od ove istine završila je u duhovnoj pustinji. Naš zadatak nije da se prilagođavamo padu, već da ga zaustavimo.
Naš opstanak kao naroda zavisi od toga hoćemo li sačuvati porodicu. Kao što je ona nekada podigla nas, sada mi moramo ustati u njenu odbranu – hrabro, bez izgovora i bez straha. Jer onaj ko brani porodicu, brani sam život.
Sa nadom i verom gledajmo u buduće generacije koje će naslediti svet u kom će duša, porodica i vrlina ponovo imati značaja. U toj borbi, svaki naš napor vredi – jer borba za porodicu nikada nije uzaludna.
Čuvati tradicionalnu porodicu znači čuvati civilizaciju. Kriza porodice neraskidivo je povezana sa moralnom krizom našeg vremena. Kada čovek postane centar svog sopstvenog univerzuma, u njemu više nema mesta za Boga, bližnjeg ni za naciju.https://t.co/tgzELJRyj0 @ampostliberal
— Sevastokrator (@Sevastokrator3) October 21, 2025
