Pokajanje je kamen temeljac duhovnog života. Spoznavanje naše grešnosti, bol i tuga što smo ožalostili Boga, odluka za jednu promenu života i pribegavanju ispovesti sačinjavaju početak našeg spasenja. Sveti Preteča i sam Gospod počinju svoju propoved prizivajući na pokajanje. Niko ne može da se spasi, ako se ne pokaje.
Dok samopokajanjem veliki razbojnik (na krstu) ugrabio je i sam raj. Dakle, demonska je obmana da hrišćani zapostave pokajanje i ispovest. Naravno, ovde ne mislimo na okamenjene koji tvrde da nisu učinili ništa grešno, ili na one koji sami izmišljaju „svoj“ način ispovedanja (pred ikonom Spasitelja, i sl.) jer neće da smire sebe i kleknu pod epitrahilj duhovnika, kao što bogonadahnuti crkveni poredak određuje. Ovde uglavnom imamo u vidu slučaj mnogih hrišćana, koji se zadovoljavaju time što obavljaju druge hrišćanske dužnosti ili nekim učešćem u misionarskom delu ili u neboparnim razgovorima sa duhovnim Starcima, bez i najmanjeg raspoloženja da „drže stroge puteve“.
Tako veruju da dostižu vrhove, dok u stvari batrgaju u smrtonosnom blatu nepokajanja, neosetljivostii umrtvljenosti. Naša nezainteresovanost za jedno odlučno pokajanje jasno se pokazuje kroz naše zanimanje i bavljenje životom i pogreškama drugih. Neka bi mnogobrojni primeri pokajanja koje navodi sveti Kirilo Jerusalimski obnovili u nama revnost za jedno stvarno pokajanje. Neka bi nam pomogli da pribeležimo i da ispovedimo bez ikakvog ustručavanja ili prikrivanja ili opravdanja sve naše tajne bolesti, rane i strasti koje pustoše našu dušu, za njenu čistotu radi koje je Gospod prolio krv svoju. Neka najzad i maleni stid koji osećamo pred duhovnikom, oslobodi nas od neizmernog srama pred svim ljudima i pred anđelima u strašni čas Suda.
S. O. Paraklitos
POKAJANJE
1. Strašno zlo i opaka bolest duše jeste greh. Raslabljava je podmuklošću i paralisanu je predaje večnom ognju. Međutim, zlo jeu toliko gore što zavisi od naše volje. Greh je plod našeg slobodnog izbora.Strašno je zlo greh, ali ne i neizlečivo. Njega lako leči pokajanje. Dokle god neko drži u ruci žeravicu, neminovno ga ona peče. Međutim, čim je baci, prestaje da ga peče. Isto se dešava i sa grehom, koji je takođe jedan oganj koji sagoreva čoveka. Za one, pak, koji ne osećaju ovo gorenje, govori Sveto Pismo: „Hoće li ko uzeti oganj u nedra a haljine da mu se ne upale“? (Priče, 6, 27).
2. Greh nije nikakav neprijatelj koji te napada spolja, nego zlo koje niče i razvija se u tebi. „Oči tvoje neka gledaju celomudreno“ (Priče, 4, 25) i nećeš osetiti sramnu želju. Sećaj se budućeg suda, pa niti će blud, ni preljuba, ni ubistvo, ni bezakonje ovladati tobom. Međutim, kada zaboraviš Boga, tada počinješ da razmišljaš lukavo i da delaš bezakono.
3. Na greh te vuče svezli đavo. Gura te, ali ne može da te natera da sagrešiš, ako mu se odupreš. Ne može da ti naudi, makar te i godinama sablažnjavao, ako srce svoje imaš zaključano. Međutim, ako bez otpora prihvatiš neku rđavu želju, koju ti on ubacuje, zarobiće te i baciti u brlog greha. Ali možda ćeš reći: „Jak sam u veri i neće ovladati mnome nečista želja, ma koliko često je primao“. Ne znaš, izgleda, da često i kamen razdrobi jedna žila koja traje. Ne prihvataj, dakle, seme greha (rđavu pomisao) jer će ti uništiti veru. Iskoreni zlo pre nego procveta. Možda pokazujući u početku nemarnost, docnije ćeš biti kažnjen i iskusićeš sekiru i oganj. Pobrini se da se izlečiš blagovremeno, kada se bolest oka nalazi u začetku, da ne bi uzalud obilazio lekare, kada već budeš oslepio.
4. Đavo je prvi pogrešio i on stvara sva ostala zla. To ne kažem ja, nego sam Gospod: „Đavo greši od početka“ (I Jn. 3, 8). Niko nije sagrešio pre njega. Sagrešio je đavo, iako ga na to ništa nije nagnalo, jer bi tada odgovoran za greh bio Bog. I njega je Bog stvorio dobrim. Sagrešio je, međutim, svojom sopstvenom voljom i po svome delu nazvan je đavo. Iako je bio arhangel pao je dotle da je počeo da opada, to jest da kleveta, Boga pred prvozdanim (ljudima),i zato je nazvan đavo = opadač. Dok je još bio verni sluga Božji, postao je Satana, to jest neprijatelj i suparnik Boga. Zato što reč satana prevodi se kao protivnik, onaj koji se nalazi na suprot, dakle suparnik. Đavo posle svoga pada odvukao je mnoge u otpadništvo. On seje grešne želje u one koji ga sleduju. Od njega potiče preljuba, blud i svako drugo zlo. On je odveo praoca Adama u neposlušnost i u izgnanstvo. Zbog njega, Adam je umesto raja, gde je bez truda koristio čudesne plodove, nasledio zemlju, koja proizvodi trnje.
5. Šta da činimo sada? Prevareni smo i izgubili smo raj. Zar, dakle, nema spasenja? Oslepili smo. Zar nikada više nećemo videti svetlost? Postali smo sakati. Zar nikada više nećemo pravilno hoditi? Jednom rečju: umrli smo. Zar nećemo vaskrsnuti? Braćo moja, Onaj koji je podigao iz groba četvorodnevnog Lazara, zar nema snage da mnogo lakše podigne tebe, koji si još živ? Onaj koji je prolio krv svoju za nas, zar nas neće spasiti od greha? Ne gubimo nadu. Ne padajmo u očajanje. Strašno je izgubiti nadu na oproštaj. Ko ne očekuje spasenje, greši bez razmišljanja. Međutim, ko se nada na spasenje, hita da se pokaje. Zmija svlači i napušta staru kožu. Zar mi nećemo da napustimo greh? Zemlja koja je prepuna trnja, ako se usrdno obradi, postaje plodonosna. Zar mi ne možemo da se ispravimo?
6. Bog je čovekoljubiv, neizmerno čovekoljubiv. Zato ne govori: „Učinio sam blud, učinio sam preljubu, zgrešio sam. I to ne jedanput, nego mnogo puta. Zar će mi oprostiti? Zar će me osloboditi od osude“? Čuj šta kaže psalmopevac: „Kako je veliko mnoštvo dobrote tvoje, Gospode“ (Ps. 31, 19). Gresi tvoji ne mogu pobediti mnoštvo milosrđa Božjeg. Rane tvoje nikada ne mogu prevazići Njegovu isceliteljsku moć. Samo mu se predaj verom. Ispovedi strast svoju. Reci i ti sa Davidom: „Ispovedam Gospodu prestupe svoje“ (Ps. 32, 5). Tada će uslediti ono što u produžetku navodi isti stih: „I ti skide s mene krivicu greha mojega“ (Ps. 32, 5).
7. Hoćeš li da upoznaš čovekoljublje Boga i veličinu dugotrpljenja Njegovog? Poslušaj šta se desilo sa Adamom. Prestupio je zapovest Božiju Adam prvozdani. Nije li Bog mogao odmah da gapreda smrti? Naravno da je mogao. Međutim, šta čini Čovekoljubac? Izgoni ga iz raja (pošto više nije bio dostojan da boravi tamo). Postavlja ga, međutim, da stanuje prema njemu, da gleda odakle je otpao, šta je izgubio i dokle se spustio, da bi se pokajao i spasao. Kain, prvi čovek koji se rodio, postao je bratoubica, pronalazač zala, načalnik zavidnika i čovekoubica. I premda je ubio brata svoga, našta je osuđen? „Dalje ćeš živeti uzdišući i drhteći“ (Post. 4, 12). Strašan je zločin. Mala, međutim, osuda.
8. Vaistinu je veliko čovekoljublje koje je pokazao Bog na Kainu. Još je veće, međutim, ono koje sledi: Seti se vremena Noja. Grešili su divovi i proširilo se veoma na zemlji bezakonje. Kazna za to trebala je da bude potop. Njime je pretio Bog. Međutim, šalje ga tek posle punih sto godina! Vidiš li veličinu čovekoljublja Božjeg? To što je učinio posle sto godina, nije li mogao da učini odmah? Odlagao je, međutim, tako dugo vreme kazne da bi dao vreme za pokajanje. Da su se pokajali grešnici, Bog ne bi pustio strašnu pravednu kaznu.
9. Hajdemo sada na primere grešnika koji su se spasili pokajanjem. Možda će neka žena reći: „Uprljala sam dušu i telo svakom vrstom bestidnosti. Zar dakle mogu da se spasem“? Seti se, ženo, Rave bludnice, pa i ti očekuj spasenje. Jer ako se ona, koja je grešila javno i pred svima, spasila pokajanjem, zar se ti nećeš spasti na isti način? Tražiš da saznaš kako se ona spasila. Samo je ovo rekla:„Vaš Bog je jedini istiniti na nebu i na zemlji“ (Is. Nav. 2, 11). Zbog dubokog osećanja svoje bestidnosti nije se usudila da kaže „Bog moj“, nego je samo rekla „Bog vaš“. Imaš potpuno jasno napismeno svedočanstvo njenog spasenja u stihovima Psalama: „Opomenuh se Rave i Vavilona koji me znaju“ (Ps. 86, 4 ‡ po slov. Bibliji). Kako je veliko čovekoljublje Božije! Pominje i bludnicu u Svetom Pismu. I čak ne kaže prosto: „Opomenuh se Rave i Vavilona“, nego dodaje: „koji me znaju (koji me poznaju i poštuju)“. Postoji, dakle, spasenje i za ljude i za žene. Spasenje, koje proizvodi pokajanje.
10. Čak ako i čitav jedan narod pogreši, grešnost njegova ne prevazilazi čovekoljublje Božje. Izrailjski narod u pustinji Sinajskoj obožavao je zlatno tele. Međutim Bog nije prestao da projavljuje svoje čovekoljublje. Ljudi su ga se odrekli. Međutim, On se nije odrekao sam Sebe. Iako su se klanjali idolu, Bog nije prestao da ih spasava. Nije tada zgrešio samo narod. Zgrešio je zajedno sa njim i Aaron arhijerej! Ko što navodi Mojsije: „Beše se Gospod razgnevio i na Aarona… pa sam se molio i za njega i Bog mu je oprostio“ (Upor. Peta knj. Mojs. 9, 20).
11. Sagrešio je David. Tek što se beše digao u popodnevno vreme sa postelje i koraknuo po sobi, gledao je neoprezno i pao u greh. Međutim, nije umrtvljeno u njemu dobro nastrojenje da prizna svoj greh. Došao je prorok Natan da ga izobliči i izleči od rane. Podanik je rekao caru: „Sagrešio si i Bog se razgnevio na tebe“. Odeven u porfiru David nije uznegodovao. Nije obratio pažnju na lice proroka, nego je svoje misli uzdigao Onome koji ga je poslao. Nije ga ozlojedio egoizam njegove vlasti nad tolikim mnoštvom vojnika koje je imao oko sebe, zato što je imao u umu anđelsku vojsku Gospoda. Iskusio je borbu osećajući kao vidljivog Nevidljivoga. I odgovorio je proroku, bolje reći Bogu koji ga je poslao: „Sagreših pred Gospodom“. Vidiš li smirenoumlje cara? Vidiš li njegovu ispovest? Možda je ranije bio izobličen od nekoga? Možda je shvatio svoj veliki greh? U kratkom vremenu je sagrešio, i odmah se pojavio prorok. Čim mu je uputio prekor, krivac je ispovedio svoj greh. I pošto ga je ispovedio sa iskrenim pokajanjem, ubrzo se projavilo i ozdravljenje, tj. oproštaj.
12. Prorok Natan je utešio Davida objavljivanjem oproštaja od strane Boga. Međutim, onaj nije napustio pokajanje. Umesto carske porfire, obukao se u kostret i vreću sluge. Umesto u zlatom ukrašeni presto, seo je u prah i pepeo. I ne samo što je seo u pepeo, nego je pepeo i jeo, kao što sam kaže: „Jedem pepeo kao hleb, i piće svoje rastvaram suzama“ (Ps. 102, 9). Kvasio je oči suzama, koje su bile povod da shvati sramnu želju: „Svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim natapam postelju svoju“ (Ps. 6, 6). Velmože njegove molile su ga da prekine post svoj. Međutim, on nije popuštao. Čitavu sedmicu postio je od svake hrane. Ako je, dakle, jedan car na takav način pokazao svoje pokajanje, ti, običan čovek, zar da se ne ispovediš? Docnije opet, kada se pobunio Avesalom, iako su postojali mnogi drugi putevi da pobegne, David je izabrao da se spasava bežeći ka gori Maslinskoj, kao da se molio Iskupitelju, koji je trebalo otuda da se (docnije) uznese na nebo. U ovoj zaista teškoj situaciji, Semej mu je uputio pogrdne reči. David je, međutim, to podneo sa smirenjem i trpljenjem, govoreći: „Ostavite ga. Bog mu je dopustio da me ruži“. Spoznao je da se opraštaju gresi onome koji oprašta drugima.
13. Vidiš li korist od ispovesti? Vidiš li da se spasavaju oni koji se kaju? Ahav, car samarijski, bio je veoma bezakoni idolopoklonik, prorokoubica, nemoralan i nepravedan. Kada je, međutim, on sa svojom caricom Jezaveljom ubio Navuteja, došao je prorok Ilija i zapretio mu, odmah je pokazao pokajanje. Razdro je carsku odoru i obukao se u vreću žalosti. Šta je tada rekao čovekoljubivi Bog Ilija? „Vidiš li pokajanje Ahavovo? Neću ga kazniti“! Oprašta čovekoljubivi Bog Ahavu, premda je ovaj imao nameru da nastavi sa svojim gresima. Naravno, nije Bogu bila nepoznata njegova budućnost, ali sada, u vreme pokajanja, daruje mu odgovarajući oproštaj. Karakteristika je pravednog sudije da se postavi analogno prema svakoj situaciji koja se pojavi.
14. Car Jerovoam prinosio je žrtve na oltaru idolskom. Pošto je naredio da uhvate proroka, koji ga je osuđivao za idolopoklonstvo, ruka mu se osušila. Čim je osetio kaznu Božiju zamolio je proroka: „Pomoli se za mene“. Rezultat pokajanja bilo je isceljenje ruke. Ako je prorok iscelio Jerovoama, zar Hristos ne može da te spase opraštajući grehe tvoje? Veoma grešan bio je i Manasija. Naredio je i pretesterisali su proroka Isaiju. Oskvrnio se idolopoklonstvom. Zalio je Jerusalim krvlju nevinih. Međutim, kada je odveden kao zarobljenik u Vavilon i iskusio kaznu, pohitao je da se isceli pokajanjem. Kaže Sveto Pismo: „Ponizio se Manasija pred Gospodom i molio se. Gospod je primio njegovu molitvu i ponovo mu darovao njegov presto“. Ako se spasao pokajanjem ovaj koji je pretesterisao proroka, ti, koji sigurno nisi sagrešio tako strašno, zar se nećeš spasti? Pazi, da ne posumnjaš u moć pokajanja.
15. Ispovest može i oganj da ugasi i zverove da pripitomi. Ako sumnjaš, seti se šta se desilo sa Ananijom, Azarijom i Misailomu peći Vavilonskoj. Koje slavine bi mogle da ugase plamen koji se podizao u visinu četrdeset devet stopa? Međutim, tamo gde se podizao ogroman plamen, tamo kao reka izlila vera tri mladića, tamo se čula pokajnička molitva: „Pravedan si, Gospode, za sve što dopuštaš da postradamo, jer sagrešismo i bezakonovasmo“ (Dan. 3, 27. 29). Pokajanje je uništilo oganj! Uveri se iz ovoga u njegovu moć da može ugasiti i oganj pakleni. No, možda će reći neki od pažljivih čitalaca: „Bog je spasao tri mladića ne zbog njihovog pokajanja, nego zbog njihove vere“. Pošto postoji i ta mogućnost, navešću vam jedan drugi primer.
16. Kakvo mišljenje imate za Navuhodonosora? Niste li čuli iz Svetog Pisma da je bio podivljao, krvoločan, okamenjenog srca? Zar niste čuli da je raskopavao grobove i vadio kosti careva? Zar niste čuli da je ceo narod odvukao u ropstvo? Zar niste čuli da je oslepio cara, pošto ga je najpre primorao da gleda klanje svoje dece? Niste li čuli da je razbio heruvime? (Ne mislim, svakako, na anđele, da neko ne pomisli nešto tako. Mislim na kipove, koji su zaklanjali Kovčeg Zaveta, odakle se povremeno slušao glas Božji). Navuhodonosor je oskvrnio čak i zavesu hrama. Uzeo je sveštenu kadionicu i poslao u idolište. Razgrabio je sve sveštene sasude. Podmetnuo je oganj i spalio hram do temelja. Sa koliko kazni je zaslužio da bude kažnjen ovaj koji je pobio careve, koji je spalio hram, koji je zarobio ceo narod, koji je postavio sveštene sasude hrama među idole? Nije li bio dostojan da bude ubijen hiljadu puta?
17. Saznali ste do sada mnoštvo zločina Navuhodonosora. Hodite sada da saznate i čovekoljublje Božije. Kažnjen je zveropodobničar da živi kao divlja zver u pustinji. Kažnjen je, međutim, da bi se spasao. Nikli su mu nokti i dlake kao u lava, jer je ranije kao lav otimao svetinje i urlao. Jeo je travu kao vo, jer je raniježiveo kao životinja, budući da nije poznavao istinitog Boga kojimu je poverio carsko dostojanstvo. Kada je, međutim, pomoću ovih vaspitnih kazni upoznao višnjega Boga, molio se i pokajao se, tada mu je Bog opet darovao carsko dostojanstvo.
18. Navuhodonosoru, koji je toliko mnogo sagrešio i pokajao se, Bog je darovao oproštaj i carstvo. Ako se, dakle, i ti pokaješ i budeš živeo hrišćanski, neće li ti podariti oproštaj grehova i carstvo nebesko? Čovekoljubiv je Gospod. Brz na oproštaj. Spor na kaznu. Niko, dakle, da ne gubi nadu za svoje spasenje. Petar, korifej i vođa apostola, uplašio se jedne sluškinje itri puta se odrekao Hrista. Pokajao se, međutim, i plakao gorko. Plač je pokazao svedušno njegovo pokajanje. Zato je dobio ne samooproštaj zbog odrečenja, nego i vaspostavljanje u apostolsko dostojanstvo.
19. Imajući, dakle, braćo, tolike primere ljudi koji su grešili, kajali se i spasli se, zaželite i vi da se pokajete i da se ispovedite. Tako ćete dobiti oproštaj grehova svojih i udostojićete seda nasledite carstvo nebesko zajedno sa svima Svetima „u Hristu Isusu, kome neka je slava u vekove vekova“. Amin.
Sv. Kirilo Jerusalimski