„Изгорели“ сте на послу? Осећате се празно и безнадежно? Нисте сами. Емоционално сагоревање је често последица удаљавања од Бога. Како пронаћи мир и снагу у вери, уз помоћ Онога Који нам каже: „Без Мене не можете чинити ништа“?
Човек на послу – срећан, испуњен, остварује своје потенцијале. А онда, изненада, „изгори“. Ништа више не причињава задовољство, мотивација нестаје. Остаје само обавеза и горчина. Професионално сагоревање – болест модерног доба. Од ње пате учитељи, лекари, новинари, музичари, свештеници… Зашто се то дешава људима и шта да се ради о томе, објашњава свештеник и психолог Петар Коломејцев, декан психолошког факултета Православног института Св. Јована Богослова Руског православног универзитета.
Узроци емоционалног сагоревања
Опште је познато да се човек може уморити. Постоје различите врсте умора: физички, интелектуални и емоционални. Треба разумети да умор не долази само од физичког или менталног напора, већ и од емоционалних искустава која нас исцрпљују. Способност особе да доживи снажна осећања није неограничена: она има границу. Када је особа на граници својих могућности или чак изван њих, може доживети сагоревање.
Различити људи имају различите емоционалне ресурсе. Једна особа може да доживи много емоција, док код друге долази до емоционалне засићености врло брзо и тада се јавља жеља да се изолује, како би сачувао бар мало снаге. Емоције могу бити деструктивне за човека, а психа има своје заштитне и безбедносне механизме. На пример, потискивање из нечијег памћења оних успомена са којима је повезано превише емоција.
Када ови механизми покваре, јавља се оно што се обично назива емоционално сагоревање. Ово се прилично често дешава са људима у професијама које подразумевају стални контакт са другим људима и помагање њима.
Постоје два знака сагоревања. Први је равнодушност, то је када човек ништа не жели и не реагује ни на шта, губи емпатију, престаје да опажа туђи бол, па чак и постаје циничан. Други знак сагоревања је раздражљивост, понекад до хистерије.
Понекад се деси да особа због емоционалног умора не може да обави обичан телефонски разговор и једноставно спусти слушалицу: „То је то, не могу више!“ Сада замислите свештеника који мора да чује исповест стотину људи у једном дану, од којих је сваком потребна нека врста пажње и саосећања. Веома је тешко! Колико болесних пацијената може да издржи лекар? Са колико клијената психолог може да одржи емпатију? А наставник – са колико ученика може да одржава ментални, емоционални контакт? Шта је са људима из уметности, глумцима који не само да глуме, већ и живе сваку улогу? Нажалост, емоционални сломови код многих људи често доводе до свађа са најближима, до скандала, до опијања…
Многима је познато ово стање – када не желите ништа да урадите: нити видите, нити чујете, нити реагујете на било шта, већ само желите да затворите очи. Оно што је раније наишло на жив одјек у срцу и изазвало жељу за деловањем, сада срце оставља равнодушним. Човек осећа да је наступила нека врста „окамењене неосетљивости“: тупост и пустош.
Емоционално сагоревање није измислио нико, то је реалност наших живота, која неизбежно обузима најбрижније људе. Зато, када човек осети да га апатија обузима, и сматрајући је неприхватљивом, покушава да се силом воље натера да обави неопходне задатке. Ово понашање често доводи до раздражљивости, која може да пређе у хистерију. На пример, код болничког особља, болесни и старији могу да изазову иритацију и бес, уместо саосећања. На крају, осећај да су његови напори узалудни води човека у депресију. Као резултат сагоревања, људи развијају зависности. Зависност од алкохола, дувана, секса и интернета је погрешна стратегија преживљавања.
Брига о себи као превенција
Али у ствари, не би требало да изгоримо на послу, требало би да будемо у могућности да се бринемо о себи док то радимо. Брига о себи није себичност, већ супротно. Ако сте летели авионом, да ли се сећате упутстава: коме да прво ставите маску за кисеоник када се у кабини смањи притисак? Детету? Не, него себи. Јер ако детету ставите маску па изгубите свест, дете вам неће ставити маску. А стављањем маске на себе, спасићете дете, чак и ако је већ изгубило свест.
Ако не помогнемо себи, нећемо моћи ни другима. Ако смо и сами хистерични, како онда да смиримо другог човека и да га приведемо памети? Изнервирани, исцрпљени свештеник или психолог понекад може толико да „помогне” човеку да ће он отићи и обесити се. Хронично уморна и неиспавана мајка, колико год да воли своје дете, може да га нападне страшним бесом због ситнице, чак и да га удари. Због тога, да бисте избегли сагоревање, морате да водите рачуна о себи и да будете свесни колико сте сада уравнотежени, да ли још имате ресурса и да ли вам је потребан одмор.
Рад треба да буде задовољство. Није добро желети више него што можемо, нити радити нешто „јер морамо“. Идеално је наћи равнотежу између „могу“ и „желим“.
„Реч „морам“ нас често притиска. А живот нам намеће ситуације „више силе“, ванредне околности из којих не можемо побећи. Тада се мобилизујемо, црпимо резерве. Али, те резерве су позајмљене, као кредит за будућност. Зато је после оваквих ситуација неопходан одмор, опоравак. У супротном, „виша сила“ постаје наша реалност, а то је пут у душевну болницу.“
Свештеник има своје начине да се носи са претњом изгарања; Пре свега, ово је његова исповест. Док се исповеда, свештеник позива свог сабрата да га погледа споља. Психологу је такође потребан надзор. Али свештенику је потребан духовни савет. Дакле, епархијски исповедници не исповедају свештенике сасвим на исти начин као и мирјани. Морају да гледају какав је он као пастир, какве грешке прави, шта треба да исправи у себи.
Свештеник се против „изгарања“ бори, између осталог, и кроз исповест. Током исповести, он тражи од свог сабрата свештеника да га сагледа из друге перспективе, јер му је пре свега потребан духовни савет. Зато се и исповести свештеника разликују од исповести мирјана. Свештеник, када исповеда свог сабрата, мора да има у виду и његову пастирску улогу, да уочи грешке које чини као пастир и да му помогне да се исправи.
У нашу цркву долазе људи различитих професија – професори, наставници, здравствени радници, уметници, психолози. Њихови проблеми нису везани за недостатак вере, већ за преоптерећење и емоционално исцрпљивање. Зато се човек пита: како се са „изгарањем“ носе они који не траже помоћ у вери и заједници?
Духовни аспект сагоревања: Гордост и кривица
Проблем сагоревања није само психолошки, већ и духовни. Изгарање је плод греха. И у већини случајева – грех гордости. Гордост рађа уображеност. Човек преузима превише не размишљајући о одговорности за резултат свог рада. Очекује успех, награде, похвале, а када ово не добије, прети му емоционални слом.
Постоји још један духовни проблем који такође доводи до сагоревања: када особа покушава да угуши осећај кривице интензивним радом. Крив за неке грехе, грешке, неред који је присутан у његовом животу. Чини му се да ће радом искупити своју кривицу; да ће кажњавајући, извршавајући се овим радом, решити своје духовне проблеме и добити опроштај.
Ова погрешна позиција, скривена иза наводно побожног расуђивања, не води нас ка Богу, већ нас још више удаљава од Њега. Многи су у овој опасној заблуди, а она је опасна јер покушавати да неким својим делом заслужите опроштење кривице или греха је глупо и дрско. Никада не можемо ништа учинити да заслужимо овај опрост. И Бог нам даје овај опроштај бесплатно, кроз исповест, и даје га просто зато што не жели да грешник погине: Јер сте благодаћу спасени кроз веру, а ово не од вас самих, то је дар Божији: не дела, да се нико не може похвалити (Еф.2 , 8–9) .
Каква особа није у опасности од сагоревања? Понизна. Ако само зато што скромна особа разуме ограничења своје снаге и неће бити фиксирана на тренутни и високи резултат. Он нема нездрав перфекционизам. Он зна да му је Бог дао одређене могућности: урадиће онолико колико му је Бог дао, а неће исцедити последњи сок из себе. Понизност ће му помоћи да престане ако преузме више него што може да поднесе. Истинско смирење није самопонижење, за које су свети оци говорили да је важније од гордости.
Изгарање је такође проблем недостатка вере. Човек који је неверник или маловеран не види у свом животу Промисао Божији; он то „мора сам да уради“ за њега је веома важан резултат. Човек који није верник или који Бога замишља као бескрајно удаљеног, принуђен је да све ради сам, ослања се само на своје снаге, верује само себи. И овде је, наравно, лако пренапрегнути се. Али када се човек узда у Господа, зна: све могу у Исусу Христу који ме јача (Фил. 4:13 ). Господ све у нашим животима уређује тако мудро да не постоји нешто као неефикасност. Наш неуспех, недостатак успеха може бити сусрет са Богом. Чак и ако нисмо добили резултат рада на који смо рачунали, увек постоји други резултат, духовни, и он нам је сада можда много важнији и потребнији од следећег „радног подвига“.
Јереј Петар Коломејцев
