U 92. emisiji podkasta Kompas, ugostili smo profesora dr Nenada Glumbića, istaknutog stručnjaka u oblasti neuro-razvojnih poremećaja, sa posebnim akcentom na autizam.
Kroz svoje dugogodišnje iskustvo i brojne naučne i praktične doprinose, profesor Glumbić nas je vodio kroz složeni svet neurorazvojnih poremećaja, rušeći stare predrasude i otvarajući nove dimenzije u to kako možemo bolje razumeti i podržati decu sa posebnim potrebama, ali i njihove najbliže.
Neurorazvojni poremećaji: rano prepoznavanje i značaj rane intervencije
Kao što profesor Glumbić jasno objašnjava, neuro-razvojni poremećaji se manifestuju već u ranom detinjstvu, što zahteva pravovremenu dijagnozu i tehniku podrške. On naglašava da je podrška roditeljima dece sa neuro-razvojnim poremećajima je preko potrebna i posebno akcentuje da roditelji moraju biti uključeni i osnaženi jer su oni primarni saveznici u razvoju deteta.
Nauka je pokazala, a dr Glumbić to potvrđuje iz vlastite prakse, da su „stručnjaci koji se bave ranom intervencijom ti koji treba da edukuju roditelje šta oni mogu da urade sa detetom u kućnim rutinama, dakle u svakodnevnim aktivnostima. Kako da iskoriste bilo koju aktivnost u kući da podstaknu razvoj deteta.“
Ovo ukazuje da razvoj dece nije ograničen samo na terapeutske sale i stručne sesije. Svakodnevne, naizgled banalne radnje — poput sortiranja veša ili igre sa štipaljkama — mogu biti osnova za razvoj fine motorike i drugih veština.
Profesor je konkretan: „Ja kažem roditeljima, a što ono ne kači sa vama i veš?“ Ova poruka ohrabruje roditelje da kroz svakodnevne zadatke aktivno učestvuju u razvoju svog deteta, učineći igre funkcionalnim i korisnim, a pri tome i prijatnim.
Zašto raste broj dece sa autizmom?
Profesor Glumbić ističe da „broj dece sa autizmom raste iz godine u godinu“, što nameće i veće zahteve na društvo i zdravstveni sistem, ali i porodice same. Ovi problemi doneli su ne samo veću vidljivost, već i dalju potrebu za edukacijom javnosti.
On nas vraća na početke: „Leo Kaner je 1943. godine prvi opisao autizam.“ Iako smo od Kanera do danas mnogo naučili, isti osnovni stereotipi i dalje prate osobe sa autizmom. Profesor ih jasno imenuje: „Postoji mnogo stereotipa o osobama sa autizmom — da nisu empatični, da su emocionalno hladni, da nemaju potrebe za drugima, da nisu usamljeni — što nije tačno.“
Ove zablude često dovode do nepravednog tretmana i nerazumevanja u društvu. Autizam nije hladna ili izolovana ćelija. Naprotiv, osobe sa ovim poremećajem mogu imati izraženu emocionalnu senzitivnost; ono što možda nije očigledno jeste način na koji je ta emocija iskazana i prihvaćena.
Hipersenzitivnost i prilagođavanje okruženja
Jedan od najvažnijih problema, odnosi se na izazove sa kojima se susreću autične osobe u svakodnevnom životu. Profesor objašnjava: „Problem autizma je što je neko hipersenzitivan, recimo na zvuke, pa ne trpi zvuk određenog intenziteta, ili ima mizofoniju, znači ne podnosi tačno određenu vrstu zvukova, ima burnu emocionalnu reakciju kada je okružen takvim zvucima, ne može da se snalazi u okruženju, ne može da uči, da funkcioniše normalno, ali biste se mogli pitati, a šta sistem radi da vama prilagodi okruženje da vi možete da funkcionišete?“
Ovim rečima, profesor ukazuje na jedan od najvećih izazova za osobe sa autizmom — njihovu percepciju i toleranciju na senzorne stimulanse. Okruženje koje nije prilagođeno ovim potrebama često dovodi do stresa, anksioznosti i socijalne izolacije.
Stoga profesor apeluje ne samo na porodice, već i na sistem i institucije da se posvete stvaranju inkluzivnog i senzorno prilagođenog prostora u kojem svako može da funkcioniše u skladu sa svojim sposobnostima.
Značaj igre kao ključnog razvojno-edukativnog elementa
Igra je osnovno sredstvo učenja i razvoja za svu decu, a posebno za onu sa autizmom. Profesor Glumbić naglašava: „Razvoj dece sa autizmom se najbolje odvija kroz funkcionalnu igru. Roditelj je taj koji pokazuje detetu koje su mogućnosti za neku vrstu igre. Ta igra treba da bude zabavna.
Postoji istraživanje koje pokazuje da se nekada roditelji toliko opterete tim da kroz igru unaprede razvoj deteta da potpuno zaborave da je primarna uloga igre zabava i da treba zajedno da uživaju u toj igrovnoj aktivnosti, a ne da igra bude stalno područje i prostor procene deteta ili njegovog tretmana.“
Ova poruka je dragocena kako za stručnjake tako i za roditelje dece sa teškoćama. Igra treba da bude radost i mesto za povezivanje i pravilno razvijanje, a ne samo terapeutski zadatak ili obaveza koja dodatno opterećuje roditelje i decu.
Alarmantni uticaj ekrana na decu — razvojne i zdravstvene posledice
U savremenom društvu, eri digitalnih uređaja i konstantne izloženosti ekranima, profesor Glumbić iznosi važan i jasan stav: „Pre neki dan sam video na ulici ženu koja gura dete u kolicima i da ne bi dete bilo uznemireno, zato što, Bože moj, čeka da se uključi zeleno svetlo, ona ima instaliran mini tablet na kolicima i beba gleda u taj mini tablet. To je jezivo ponašanje.
Izuzetno su loši uticaji bilo kakvih ekrana, nisu samo mobilni telefoni nego svi ekrani. Možemo nabrojati na desetine loših efekata od: gojaznosti, problema sa vidom, ADHD-a, poremećaja pažnje, poremećaja govora, simptoma nalik autizmu.“
Dalje objašnjava: „Ništa se neće desiti ako je dete pogledalo crtani film, ali ako imate decu koja su satima i satima izložena ekranu, mnogo ih imamo, ma kako ne, još od prve godine života.“ Ova upozorenja dobijaju na značaju jer upravo u tome leže neki od korena problema u razvoju pažnje i socijalnih veština kod dece.
Apel za odgovornost društva i sistema
Na kraju razgovora, profesor Glumbić nas podseća na važnu dimenziju socijalne odgovornosti: „Da li možda prolazimo kroz život ogrehovljeni u smislu zanemarujući potrebe tih najmanjih?“ Ova retorička pitanja treba da pokrenu roditelje, stručnjake i donosioce odluka na ozbiljno preispitivanje kako i koliko brinemo o deci sa pravim životnim izazovima.
Sistem podrške mora biti dostupniji porodicama
Sistem podrške mora biti fleksibilniji, dostupniji i bliži porodicama kako bi svako dete dobilo šansu za pravi razvoj i kvalitetan život. Profesor Glumbić svojim radom i stavovima pokazuje put – osnažiti roditelje, uključiti zajednicu i prilagoditi okruženje da svi mogu da funkcionišu najbolje što mogu.
Kroz ovu emisiju podkasta Kompas, on nije samo pružio stručne argumente i informacije, već je podstakao i duboko razumevanje i saosećanje prema bilo kome ko živi sa neuro-razvojnim poremećajima. Njegov rad i poruke su bitan korak u pravcu boljeg društva za svu decu, bilo sa ili bez poteškoća.
Ako Vam se ova tekma čini zanimljivim, pogledajte celu emisiju sa profesorom Nenadom Glumbićem:
