Zanimljivo je Špenglerovo poređenje dva najveća ruska pisca: Dostojevskog i Tolstoja. Za njega Dostojevski je svetac, a Tolstoj samo revolucionar. Samo i jedino od njega (Tolstoja), pravog Petrovog nasljednika, potiče boljševizam: ne suprotnost već poslednja konsekvenca petrinizma, ekstremno unižavanje onog što je metafizičko onim što je socijalno, i baš zato jedan novi oblik pseudomorfoze.
Sjetimo se samo „Tolstojevog Jevanđelja“, u kom on svojevoljno vrši jednu kompilaciju tekstova iz Novog Zavjeta. Odabrao je samo ona koja se njemu lično sviđaju i koja se uklapaju u njegov stistem mišljenja.
Šta je Tolstoj sumirao u svom „jevanđelju“?
Zanimljivo je da u svom racionalističkom pogledu na svijet Lav Nikolajevič Tolstoj iz njega izbacuje sva čuda i ostalja samo moralne pouke. Tako u njegovom „jevanđelju“ nema: začeća i rođenja Svetog Jovana Krstitelja, njegovog života u zatvoru i smrti; rođenja Isusovog, njegovog rodoslovlja, bjekstva s materom u Egipat, čudesa Isusovog u Kani i Kapernaumu, izgnanju bijesova, idenja po moru, sasušenja smokvinog drveta, liječenja bolesnika, vaskrsavanja mrtvih, vaskrsenja samog Hrista itd.
Sličan prezir prema čudima, moštima i monaštvu imao je i Dositej Obradović. Špengler dalje kaže, da ako je osnivanje Petrograda bilo prvo Antihristovo djelo, drugo je njegovo djelo samo uništenje društva koje je stvorio Petrograd.
Pravi Rus je učenik Dostojevskog, a ne socijalni revolucionar
Jer boljševici nisu narod, niti dio njegov. Oni su najdublji sloj „društva“, tuđ, pozapadnjičen, kao i ono samo što je, i zato ispunjen mržnjom niskih. Pravi Rus je učenik Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, iako ga ne čita, iako i zato što uopšte ne čita. Da boljševici, koji u Hristu gledaju srodnika, naprosto socijalnog revolucionara, nisu tako uski duhovno, oni bi u Dostojevskom upoznali svog pravog neprijatelja.
Tolstoj je govorio o Hristu, a mislio na Marksa
Ono što je ovoj revoluciji dalo snage – to nije bila mržnja inteligencije. To je bio narod, koji je bez mržnje, a samo iz nagona da se izliječi od jedne bolesti, razorio pozapdanjičeni svijet svojim ustankom. Tolstojevo hrišćanstvo bio je jedan nesporazum.
On je govorio o Hristu, a mislio je na Marksa. Hrišćanstvu Dostojevskog pripada naredno tisućleće. Dostojevski je bio seljak, a Tostoj čovjek velegradskog života – iako je u stvarnom životu Dostojevski živio u gradu a Tolstoj na selu.
Prvi se nikad nije mogao osloboditi tla, drugi ga nikad nije pronašao, uprkos svem svom očajnom mučenju. Sjetimo se samo Ljevina iz „Ane Karenjine“ koji je na neki način autobiografski prikaz Tolstojev. Tolstoj je prošla, a Dostojevski buduća Rusija. Poznato je da je Špegler smatrao da će se sledeća kultura izgraditi na tlu ruskog pravoslavlja.
