Занимљиво је Шпенглерово поређење два највећа руска писца: Достојевског и Толстоја. За њега Достојевски је светац, а Толстој само револуционар. Само и једино од њега (Толстоја), правог Петровог насљедника, потиче бољшевизам: не супротност већ последња консеквенца петринизма, екстремно унижавање оног што је метафизичко оним што је социјално, и баш зато један нови облик псеудоморфозе.
Сјетимо се само „Толстојевог Јеванђеља“, у ком он својевољно врши једну компилацију текстова из Новог Завјета. Одабрао је само она која се њему лично свиђају и која се уклапају у његов стистем мишљења.
Шта је Толстој сумирао у свом „јеванђељу“?
Занимљиво је да у свом рационалистичком погледу на свијет Лав Николајевич Толстој из њега избацује сва чуда и остаља само моралне поуке. Тако у његовом „јеванђељу“ нема: зачећа и рођења Светог Јована Крститеља, његовог живота у затвору и смрти; рођења Исусовог, његовог родословља, бјекства с матером у Египат, чудеса Исусовог у Кани и Капернауму, изгнању бијесова, идења по мору, сасушења смоквиног дрвета, лијечења болесника, васкрсавања мртвих, васкрсења самог Христа итд.
Сличан презир према чудима, моштима и монаштву имао је и Доситеј Обрадовић. Шпенглер даље каже, да ако је оснивање Петрограда било прво Антихристово дјело, друго је његово дјело само уништење друштва које је створио Петроград.
Прави Рус је ученик Достојевског, а не социјални револуционар
Јер бољшевици нису народ, нити дио његов. Они су најдубљи слој „друштва“, туђ, позападњичен, као и оно само што је, и зато испуњен мржњом ниских. Прави Рус је ученик Фјодора Михаиловича Достојевског, иако га не чита, иако и зато што уопште не чита. Да бољшевици, који у Христу гледају сродника, напросто социјалног револуционара, нису тако уски духовно, они би у Достојевском упознали свог правог непријатеља.
Толстој је говорио о Христу, а мислио на Маркса
Оно што је овој револуцији дало снаге – то није била мржња интелигенције. То је био народ, који је без мржње, а само из нагона да се излијечи од једне болести, разорио позапдањичени свијет својим устанком. Толстојево хришћанство био је један неспоразум.
Он је говорио о Христу, а мислио је на Маркса. Хришћанству Достојевског припада наредно тисућлеће. Достојевски је био сељак, а Тостој човјек велеградског живота – иако је у стварном животу Достојевски живио у граду а Толстој на селу.
Први се никад није могао ослободити тла, други га никад није пронашао, упркос свем свом очајном мучењу. Сјетимо се само Љевина из „Ане Карењине“ који је на неки начин аутобиографски приказ Толстојев. Толстој је прошла, а Достојевски будућа Русија. Познато је да је Шпеглер сматрао да ће се следећа култура изградити на тлу руског православља.
