Iako mlad, rep autor i izvođač NFL Mateja (Mateja Pantić) je već dosta toga snimio, a u novom misktejpu „Samo za odabrane“ (2024) kao da se presabira, pozicionira, sagledava sebe i svoju poziciju i u muzici i u životu.
On ne morališe, ne propoveda, ali jasno kaže – nema droge, kriminala, kockanja, blejanja, gubljenja u neradu i besmislicama. A svet oko nas preti i mami, istovremeno, i nije lako održati svoj pravac, održati reč i stav, do čega je Mateji veoma stalo.
Bitno je biti svoj
A u ovim pesmama ima i opevanja tog i takvog sveta, ali i trasiranja sopstvenog puta, izricanja svog prava da se bude svoj i da se, koliko je moguće, život uzme u svoje ruke, da se baš u svemu i uvek ne zavisi od tog i takvog sveta.
U ovim pesmama Mateja zapravo preispituje svoju odgovornost, kao odgovorost nekoga ko peva, ko se izriče pred drugima i koga neko ipak sluša, prihvatao njegove reči ili ne, bio im sazvučan ili ne.
Kao neko ko ima odgovornost prema sebi i drugima, svom talentu i prizvanju, ali i svojim „genima“, koje ne treba da „obruka“.
Briga o odgovornosti prema zajednici
A ta briga o odgovornosti podrazumeva i neki odnos prema zajednici i zajedništvu, koliko god svako od nas bio tvrdo odgovoran za svoje postupke i izbore i u krajnjoj liniji sam pred svojom savešću i pred smrću.
Zajedništvo podrazumeva i saradnju sa drugima, što je Mateja i ranije radio, dajući drugima, ali primajući od njih.
„Samo za odabrane“
Većina pesama na mikstejpu „Samo za odabrane“ u tom smislu su zasnovane na saradnji sa muzičarima sa kojima se ogleda i u kojima se ogleda, koji ga obogaćuju, koliko i on njih.
Tu je Tanatos koji čega se god u muzici dohvati pretvara u lepotu, pomalo mračnu, ali lepotu, ovde u ulozi neke vrste Matejinog mračnog dvojnika, sa istim željama ka samoostvarenju, ali i senovitim nanosom „ukletosti“.
Debeli i Džiboni bespoštedno i proživljeno svedoče o tom spoljnjem svetu, obećavajućem i pretećem istovremeno, Dyze pesmi o odgovornosti daje dozu putenog ali oporog južnjačkog humora, neverovatno talentovani Boxidar u svojoj deonici pesme „Zvižduci“ nudi jednu od najboljih poetskih partija naše novije muzike, dajući duboku, jezovito i otkrovenjski mitsku dimenziju stihovima koji kažu kako „zvižduci u noći u mom gradu nisu pesma“.
Hoodrixh Daki, inače autor veoma zanimljivog i u svakom pogledu graničnog mikstejpa „Monarhija“, daje Matejinim vizijama i preispitivanjima veoma dobrodošlu dozu iracionalnog, nadrealnog i anarhičnog.
Mateja nudi trezven i uspravan životni stav
Mateja Pantić ovde nudi jedan istovremeno trezven i uspravan životni stav, ali najpre i iznad svega brižan, ne samo prema svom talentu i budućnosti nego i prema drugima, posebno slabima i bespomoćnima, onima koje na tragu Džonija Keša posebno opeva u izvanrednoj završnoj pesmi „Svežina (Crno)“ – zatvorenicima, starima, bolesnima, stradalima.
Tvrd i uspravan stav prema životu kod ovog mladog autora ne podrazumeva surovost i hladnoću, već upravo brižnost, kao što i sloboda podrazumeva odgovornost.
To deluje kao pomalo staromodan stav, ali to samo govori koliko smo zaglibili u mlitavosti i egoizmu, koliko smo zaboravili na ono zdravo i očigledno.
Toliko da takav stav ovaj mladi autor u naslovu ovog rada adresira „samo odabranima“, podsećajući nas na naš zajednički slom, ali ipak ne bez nade u buđenje i u novi životni ciklus – i lični i kolektivni – umesto bauljanja u porazu i sramoti.
Samo tako zvižduk iz jedne od najboljih Matejinih pesama može postati i poziv, a ne samo pretnja.
