Српска православна црква током векова страдала је у БиХ. А 30 година након грађанског рата, чини се да напади не јењавају. Иако је БиХ државна заједница сачињена од два ентитета и три народа, па тако не може имати ни своју имовину, у Мостару је имовина СПЦ уписана на „државу“.
Манастири, цркве, црквишта и гробља потврда су вишевековног идентитета православне вере и српског присуства у БиХ. Када није успело да се бројним злочинима тај идентитет избрише, почело се са присвајањем имовине. Све подсећа на покушаје који су постојали у Црној Гори, да се имовина Митрополије црногорске-приморске СПЦ укњижи на државу. И то није чињено због бриге за светиње или љубави према православљу, него са искључивом намером да се прекроји историја и идентитет.
Сада сличан сценарио гледамо у БиХ и то кроз судску праксу. Тихо, мимо закона, имовина се књижи на нешто што не постоји, па што самим тим никада није могло ни бити власник те имовине. И све то у данима док слушамо опасне идеје о стварању некакве квазицркве „босанска православна црква„.
Отете капеле и гробље
Прво је Општински суд у Мостару уписао у катастар да је „држава“ власник православног гробља у мостарском насељу Врапчићи. Након тога се исто десило и са капелом православне цркве и још једним гробљем који се налази на другој парцели.
Одбор за заштиту права Срба у Федерацији поручује да је јавност обавестила да је парцелу кч.бр. 2059 „Краљевина“ српско православно гробље у селу Врапчићи, чији је поседник Српска православна црквена општина, мостарски суд уписао на „државу БиХ“.
„Обавештавамо јавност да смо дошли до података да је мостарски суд капелу Српске православне цркве, која се налази на другој парцели број 1209 ко Врапчићи, уписао на државу. Поред капеле се налази и друго православно гробље, у које се сахрањују породице Дошло, Антељ, Кузман и Вучић“, саопштено је из Одбора за заштиту права Срба у Федерацији.
Додају да је мостарски суд упис државе на посед СПЦ извршио током усклађивања земљишне књиге и катастра ко Врапчићи.
„И ово друго гробље заједно са капелом мостарски суд је уписао на државу. Капела коју је мостарски суд у грунтовницу уписао на државу посвећена је празнику Акатист пресветој Богородици у част њене иконе живоносни источник, празник који се прославља петак прве недеље Светле седмице“, поручили су из Одбора.
Додају да су за два дана открили две чињенице које указују да ово није случајно. Циљ ових судских уписа је нешто друго.
Пракса која би могла бити опасна
Српска православна црква нарочито је страдала у Херцеговини и подручју Мостара. Током Другог светског рата усташе су починили бројна зверства, а свакако највећи злочин су Пребиловци. Много је јама у којој су кости српске нејачи, порушених манастира, цркава и гробаља. Још се ране нису зацелиле, и у последњем рату дошло је ново страдање.
Саборна црква у Мостару, једна од најлепших и највећих на целом Балкану, срушена је до темеља. Црква посвећена пребиловачким мученицима минирана је и дигнута у зрак. Од 1995. Епархија херцеговачка кренула је у потпуну обнову.
И није требало обновити само грађевине, него читав дух. Посебан проблем је била отета имовина коју је требало вратити. Нешто се и успело, али изгледа да неко има другачије намере.
Проблем је што се овим случајем у Мостару даје „легална“ основа и у другим крајевима да се бројне српске светиње и гробља отму од оног коме припадају. Након деценија запуштености, сталних напада, рушења, кренуло се и у формално отимање. Оваква судска пракса могла би направити опасан преседан у којем ће сакрални објекти припадати држави. А када се на то дода наратив о „босанској цркви“, како да се не запитамо шта је коначни циљ? Ако су судови, мимо закона, донели одлуку да отму имовину, ко нам гарантује да се политичари неће на основу те судске праксе сада досетити да ту имовину доделе некаквој квазицркви?
Шта ако дође до тога да сада та „држава“ (иако није јасно ко је држава) те објекте додели Мустафи Церићу или неком другом ко се изјасни као припадник „босанске цркве“?
Отимање имовине – прекрајање историје
Теолог Небојша Лазић изјавио је да отимање имовине Србима и Српској православној цркви у Федерацији БиХ представља покушај прекрајања историје и брисања идентитета српског народа.
Лазић је навео да су гробља на мети напада јер су важан доказ историјске присутности народа. Покушај отимања ове имовине говори да су Срби угрожени.
Он је навео да су на удару и српска гробља на Косову и Метохији и Хрватској, јер сведоче о историјском присуству једног народа.
„Нажалост, Срби су статистичка грешка у ФБиХ. Али док постоје гробови, они сведоче да је та земља припадала неким домаћинима, неким вјерујућим Србима и онда ти гробови постају сметња“, истакао је Лазић.
Он је подсетио да ово није први покушај отимања српске и црквене имовине у ФБиХ, те да су само за протеклих годину дана бројна српска гробља уништена.
Чајничко јеванђеље
Први такав покушај био је са Чајничким јеванђељем, једном од најзначајнијих средњовековних рукописних књига из старе српске државе Босне. Сарајево је желело да представи као јеванђеље које припада такозваној богумилској цркви, што је бесмислица.
„То је само по себи нонсенс јер „богумилска црква“ није признавала иконе ни фреске. А свако слово Чајничког јеванђеља почиње са својеврсним украсом, сликовитим приказом. Тако да је јасно да је то јеванђеље припадало СПЦ“, каже Лазић.
Према његовим речима, покушај отимања имовине говори да су Срби угрожени када нису на свом, да не важе иста права за њих, те да се само декларативно говори о правима, једнакости, мултиетничкој и мултифункционалној држави.
Лазић је указао да је јасно да је ту реч о отимачини свега оног што би могло бити српско и покушају да се све што је српско раздвоји на „босанско-херцеговачко“.
Он је оценио да се тиме жели да се свест и савест народа који је мученички страдао на турском коцу и аустругарском конопцу припише неком другом народу.
„Жели се да се створи неки други подобни народ, историја, култура. То све почиње од отимања материјалне и нематеријалне културне баштине“, истакао је Лазић.
За Компасинфо Александар Стојановић
