Ако се јавно изјашњавамо о било чему, чак и кад то чинимо само на друштвеним мрежама, морамо рачунати са онима који се неће слагати са нама, па чак бити некоректни и агресивни. На нама је како ћемо се у сваком конкретном случају опходити према оваквим или онаквим реакцијама.
Морамо сви заједно да прихватимо како постоје људи који мисле другачије него ми и да нам то не смета. Да нам не смета ни полемика, ни размена мишљења и искустава, она може да буде веома корисна. Не можемо све посматрати само из своје перспективе, која је увек (да, увек и код сваког!) ограничена и много чиме условљена.
Али, да би се могло говорити о размени мишљења, мора постојати мишљење. Ако имамо мишљење о нечему, треба о томе бар нешто да знамо и да о томе колико-толико промислимо. Не може свако мишљење бити једнако вредно. А свакако оно прожето острашћеношћу или чији је смисао да другом одузме право да мисли и говори.
Јер, заиста, зашто нам баш толико смета кад прочитамо или чујемо нешто са чим се не слажемо? Зашто баш толико жучи, узнемирења, гнева и презира? Поготово када то мишљење долази од некога ко није на позицији да доноси одлуке које имају непосредан утицај на наше животе. Чак и ако подозревамо да тај неко има извесне интересе, да некога заступа, да чак врши пропаганду. У реду, и то је део јавног простора. Полемишите, будите опрезни, читајте између редова, и сами систематски заступајте неку другачију позицију, у крајњој линији немојте пратити оног чије мишљење вас не занима или га сматрате манипулативним. Али нема баш свако ко мисли другачије од вас задње намере. Не ради свако за стране силе, „удбу“, овог или оног политичара, нити је обавезно непоштен и глуп само зато што не мисли као ви.
Зрелост је кад схватимо да нам у животу нико неће повлађивати и да нећемо свима бити слатки и паметни као својој мами. Да се неће свако тетошити, повлађивати нам, па чак ни бити коректан и пристојан према нама. То је живот и треба се носити са тим. А не понашати се као увређено дериште кад год чујемо нешто што нам се не свиђа, поготво кад уопште није уперено против нас, него се неко усудио да тако нешто напише на свом профилу на друштвеној мрежи. Или да напише или изговори под својим именом у неком часопису или емисији, на неком сајту или подкасту.
Свима ће нам бити много лакше ако прихватимо да постоји други и другачији, људи са различитим карактерима, искуствима, интересовањима, идејама и вредностима, да такви људи имају право да јавно говоре, као што и ми имамо право да се са њима слажемо или не слажемо, да прекинемо да их пратимо, или да са њима полемишемо.
Али у оним границама који подразумева сваки зрео људски однос. А не као дете у обданишту коме је друг разбио играчку и сад му је цео свет крив што је неко довео у питање његову неприкосновеност, и – што буди највпше гнева – његове илузије. Нарочито оне о самима себи, својој праведности и интелигенцији.
Одрастимо, и свима ће нам бити много лакше. А то је задатак за сваког од нас појединачно, и после неких година – изговора нема.
