Случајеви књижења имовине Српске православне цркве на „државу БиХ“, а који су ових дана испливали у јавности, много су већи проблем него што делује. Према оценама стручњака и људи унутар Цркве, ово је само први корак ка много већем пројекту отимања српске имовине на простору ФБиХ и реализацији пројекта „државне имовине“ на мала врата.
Црква у Зеници је враћена Српској православној цркви, али борба се наставља. Много је још гробаља и црквених објеката укњижено на „државу“, а нема података колико је још таквих случајева, као ни да ли ће се институције у ФБиХ на томе зауставити.
Уколико би ово прошло без реакције, сматрају добро упућени, то би охрабрило федералне институције и политичаре у заједничким институцијама да крену у коначно решавање питања имовине у БиХ.
Шта је питање државне имовине?
Наиме, Дејтонским мировним споразумом није предвиђено да постоји „имовина БиХ“. Проблем је настао око имовине Савезне републике БиХ, односно око тога ко је њен наследник и титулар. Политички спорови око овог питања воде се већ деценијама, а колико је оно осетљиво показује и чињеница да ни високи представници нису директно наметнули решења. Једино је Педи Ешдаун 2005. године забранио располагање имовином до коначног решавања овог питања.
Од тада трају покушаји бошњачких политичара да се питање имовине реши, односно да се укњижи на Босну и Херцеговину. Такав став не прихвата Република Српска.
Српска се, наиме, позива на члан III(3)(а) Устава БиХ (Анекс 4), који наводи да „све државне функције и овлашћења која нису изричито додељена институцијама БиХ припадају ентитетима“.
С обзиром на то да „државна имовина“ није набројана као надлежност БиХ, тврди се да она аутоматски припада ентитетима.
У прилог томе иде и Анекс 2, којим је извршено разграничење територије у односу 51:49, што се често користи као аргумент да територијална подела подразумева и власништво над имовином на тој територији.
С друге стране, бошњачки политичари се позивају на члан 1. Устава БиХ, који је саставни део Дејтонског споразума и који прописује „континуитет државе“. Према овом тумачењу, БиХ је наставила своје правно постојање као држава и тиме је наследник све имовине бивше СР БиХ и имовине из Споразума о сукцесији СФРЈ.
Међутим, континуитет „независне БиХ“ веома је споран, јер она као држава никада није била израз воље народа у БиХ, због чега је и избио грађански рат. Република Српска је у споразум унела своју државност и била једна од страна у преговорима.
Одузимање имовине СПЦ као тест
Како је постало јасно да не постоји политичка воља да се питање „државне имовине“ реши у институцијама БиХ, а уз наду бошњачких политичара да ће решење бити наметнуто од стране ОХР-а, чиме би се ентитетима одузела имовина, имовина СПЦ треба да послужи као тест за „испипавање пулса“. Због тога, верују многи, све ово делује координисано са стране.
Да је проблем озбиљан, схватили су и у републичким институцијама, али и у епархијама Српске православне цркве. Влада Републике Српске формираће интерресорну радну групу, коју ће чинити представници Министарства правде, Правобранилаштва Републике Српске, Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове и Адвокатске коморе Српске.
И епархије СПЦ, чија се надлежност простире и на територији ФБиХ, ангажовале су правне тимове и крећу у борбу за повратак отете имовине и заштиту постојеће.
Где постоје проблеми?
Проблеми су, за сада, евидентирани у Митрополији дабробосанској и у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској. Међутим, и друге епархије, зворничко-тузланска и бихаћко-петровачка. суочавају се са проблемима реституције. Ни након деценија борбе, бројна имовина није враћена.
На „државу“ су уписани капела и гробље у Врапчићима код Мостара, гробље у Печују, као и Саборна црква у Зеници, те капела и порушено гробље у месту Ричице изнад ауто-пута Добој–Зеница–Сарајево.
Како објашњавају из Одбора за заштиту Срба у ФБиХ, проблем је у начину позивања странака, јер судови – да ли свесно или не – нису позивали СПЦ да учествује у поступцима замене земљишних књига.
„Позивање се врши искључиво путем Службеног гласника и једног медија који излази на територији Федерације, што представља проблем за физичка лица, за Србе који су живели у Федерацији, а сада су расељени широм света, у Републици Српској или Србији. Они често немају никаква сазнања да се нешто ради са њиховом земљом“, раније је рекао Ђорђе Радановић, председник овог одбора.
Хотели на манастирској земљи
Један од најозбиљнијих удара односи се на манастир Завалу, један од најзначајнијих манастира у БиХ. Део имовине ове светиње укњижен је на општину Равно.
Према речима игумана манастира Василија, манастирска имовина је након национализације била уписана на Радну организацију Попово Поље, а потом је бесправно преписана на Општинско веће Равног.
„Они из Федерације БиХ су то преписали на општину Равно без икакве консултације са нама и без било каквог обавештења. То је урађено пре скоро 20 година и од тада се покушава да се манастирске парцеле одвајају део по део“, истакао је игуман Василије и најавио покретање судског поступка.
Он указује и на друге манастирске парцеле, удаљене око 200 метара од манастира, које су у ФБиХ преписане и продате као грађевинско земљиште, уз покушаје изградње мотела и хотела.
„Насилно покушавају да присвоје те парцеле, иако смо их обавестили и доставили документацију да је реч о манастирској имовини. Случај је већ пред судом, али како је поступак спор, остаје да се види исход“, рекао је отац Василије за Срну.
Он је нагласио да манастир Завала поседује доказе о власништву још из 1890, 1923. и 1959. године.
Реакција надлежних
Игуман Василије изразио је наду да ће институције Републике Српске помоћи манастиру Завала у борби за повратак бесправно одузете имовине.
Министар правде Горан Селак изјавио је да одузимање имовине Српске православне цркве у ФБиХ, као и напади на све што је православно, указују на организовану непријатељску активност с циљем прекрајања историје и брисања идентитета српског народа на том простору, те поручио да Влада Републике Српске то неће дозволити.
„Не желимо ништа што припада другима, али ћемо увек настојати да сачувамо и институционално заштитимо оно што је наше. Посебно зато што без православних светиња — српских гробаља, капела и храмова СПЦ — нема ни националног ни народног јединства“, поручио је Селак.
За Компасинфо Александар Стојановић
