Сведоци смо времена у коме је пољопривреда, оно што је одржало ову земљу и народ кроз векове, тотално деградирана. Српски сељак је, чини се, пао на најниже гране, а требало би да буде сасвим супротно.
Као резултат тога, имамо то да су нам супермаркети и велики ланци трговина препуни хране из увоза, која је квалитетом далеко од онога што српски домаћин и српски сељак произведе. Многи ће рећи да се то дешава свуда у свету, да је то део глобалне агенде коју спроводе људи који хоће да природну храну замене вештачком и да ми ту не можемо да урадимо ништа.
Наравно да је то добрим делом истина, међутим, пођимо од себе и тога колико ми лично поштујемо тог пољопривредника чија борба, без претеривања, личи на борбу Дон Кихота из легендарног романа Мигела де Сервантеса.
Да ли их ми подржавамо куповином њихових производа, или смо се утопили у замку комформизма, те нам је лакше да „скокнемо“ до оближњег маркета и купимо увозни парадајз из Албаније јер „немамо времена“ да контактирамо српског домаћина чији је парадајз немерљиво квалитетнији од овог увозног.
А знамо да је макар данас лако доћи до праве хране јер ти домаћини свакодневно долазе у Београд и веће градове по Србији и продају своје производе. Само је потребно мало труда и неколико порука на друштвеним мрежама. Макар је данас у овој дигиталној ери све доступно.
Које су изазови са којима се сусрећу пољопривредници, али и оне добре стране бављења пољопривредном у Србији?
Међутим, да ли истински знамо са каквим све изазовима се пољопривредници сусрећу у Србији и да ли од ње може да се живи у земљи Србији?
Желећи да сазнамо који су то изазови, али и оне добре стране бављења пољопривредом у знашој земљу, спровели смо анкету у неколико пољопривредних газдинстава у Срему и делимично дошли до одговора.
Пољопривредници, као главне проблеме, наводе ниске цене откупа, нестабилно тржиште, али и компликоване субвенције које чине да многи једва покрију своје трошкове.
Истичу да је реч о озбиљном послу који тражи удруживање, модернизацију и праћење трендова у струци.
Када је реч о оптимизму у боље сутра, оптимизам увек постоји, поготово код оних младих који планирају да остану, и некој нади да системска подршка неће изостати.
Како бисмо проширили ову тему и сазнали још информација из прве руке, у госте смо позвали младог пољопривредника и агронома Милоша Стојановића. Милош је такође и оснивач портала „Пољопривредне новости“ и првог пољопривредног подкаста у Србији, „Агрокаст“ који је на нашој медијској сцени пуне три године.
Кроз свој рад, труди се да младима приближи лепоте села и сеоског живота, али се не либи да укаже на проблеме и изазове са којима се сусрећу село, пољопривреда и млади на селу.
Село као темељ – између опстанка и одустајања
У времену када се све више младих окреће градовима, а село остаје на маргини друштвеног интересовања, питање будућности српске пољопривреде постаје суштинско, а не само економско. Из угла агронома и оснивача подкаста „Агрокаст“, Милоша Стојановића, јасно је да се борба за опстанак села не води само на њивама, већ пре свега у свести људи.
Образовање као полазна тачка
Једна од кључних порука јесте да без образованих младих људи нема ни одрживе пољопривреде. Село, како истиче, има будућност само уколико нове генерације добију конкретна знања – не теорију без примене, већ практичне алате који решавају стварне проблеме на терену.
Едукације које остају на општем нивоу не доносе резултате. Млади пољопривредници траже одговоре: како повећати принос, како пласирати производ, како преживети у нестабилном тржишту. Управо ту лежи суштина – знање мора бити употребљиво.
Неправедан систем и борба за тржиште
Један од великих изазова јесте и аграрна политика која, према Стојановићу, није равномерно усмерена. Док поједини региони добијају значајне подстицаје, други остају запостављени, што ствара додатну неравнотежу међу произвођачима.
Међутим, проблем није само у држави. Савремени пољопривредник више не може да буде искључиво произвођач сировине. Он мора постати и трговац – неко ко ће свој производ прерадити, упаковати и директно пласирати купцу. Управо та директна веза са потрошачем може бити кључ опстанка малих газдинстава.
Дигитализација као нова шанса
Упркос традиционалном карактеру пољопривреде, дигитализација постаје неопходан алат. Од вођења производње до продаје и маркетинга, савремене технологије могу значајно да унапреде пословање једног газдинства.
Они који прихвате промене имају већу шансу да опстану. Они који их игноришу, ризикују да буду истиснути са тржишта.
Породица, традиција и изгубљене вредности
Слика српског села некада је подразумевала нешто много више од економије и бизниса. Крава је била „члан породице“, симбол сигурности и опстанка. Данас, та слика бледи.
Све је више затворених штала, све мање домаћинстава која се баве сточарством. Једном када се тај круг прекине – када се прода стока и угаси производња – повратак је готово немогућ. Управо зато реченица „ако не буде села, неће бити ни Србије“ није фраза, већ упозорење.
Највеће упозерење се огледа у чињеници да данас у Србији имамо свега 50.000-60.000 музних крава, а да је цена млека, једне од основних животних намирница енормно ниска.
Домаћа производња као питање суверенитета
Питање заштите домаћих произвођача није само економско, већ и стратешко. Ако једна држава изгуби способност да производи сопствену храну, губи и део своје независности.
Стојановић наглашава да је квалитет домаће хране нешто у шта и даље можемо да имамо поверења. Зато је важно подржати локалне произвођаче – куповином директно од њих, јачањем кратких ланаца снабдевања и развојем модела који повезују село и град.
Појединац као носилац промене
Ипак, можда најважнија порука јесте да се промена неће десити сама од себе. Она почиње од појединца. Одлука да се остане на селу, да се унапреди производња, да се учи и ради – све су то лични избори који у коначници обликују читав систем.
Позитивни примери, удружења младих пољопривредника, заједнички рад и подршка – све то може мотивисати нове генерације да остану и стварају.
Српско село је данас на прекретници
Српско село данас стоји на прекретници. Са једне стране су изазови – економски притисци, неравномерна политика, одлазак младих. Са друге стране су могућности – знање, технологија, директна продаја и повратак вредностима.
Између те две стране налази се једноставна, али снажна истина: будућност села зависи од људи који су спремни да у њега верују, образују се, раде, пољопривреду више посматрају као бизнис и настављају донкихотовску борбу својих предака.
Ако вам се ова тема чини интересантном, погледајте целу емисију са младим пољопривредником, Милошем Стојановићем:
