Док се односи између Вашингтона и водећих европских престоница налазе никад ниже у последњим деценијама, јаз по питању иранске кризе постао је готово непремостив. Европски лидери, пре свега из Шпаније, Француске и Немачке, јасно су ставили до знања да више нису спремни да прате агресивни темпо америчке администрације.
Ову позицију је можда најбоље сумирао грчки премијер Киријакос Мицотакис изјавом да „Европа неће бити војно увучена, већ се мора фокусирати на економске последице кризе”.Шта све неће, декларативно чуло се ових дана из уста већине европских лидера појединачно, док званични Брисел важе и забринуто коментарише ситуацију, поново у фокус јавности стављајући Украјину и то ратиште.
Овакво „одустајање” Брисела од заједничке платформе изазвало је отворени гнев Доналда Трампа. Током сусрета са ирским премијером у Овалном кабинету, Трамп је био неумољив: „Мислим да НАТО прави веома глупу грешку. Сви се слажу са нама, али не желе да помогну. Ми као Сједињене Државе то морамо запамтити јер је прилично шокантно”.
Иако је за Француску рекао да је „ На скали од 0 до 10 Макрон је био осмица. Није савршено, али то је Француска. Ми и не очекујемо савршенство.”, за друге савезнике је додао: „Ми ћемо их штитити, а они за нас неће учинити ништа, нарочито у време потребе”.
Љут због недостатка солидарности, Трамп је дипломатске салоне заменио тереном, окрећући се радикалнијим снагама. Кључни стуб те стратегије постали су курдски покрети на западу Ирана. На питање о могућности да ирански Курди уђу у Иран, Трамп је кратко прокоментарисао: „Мислим да је дивно што они то желе да ураде, ја бих био потпуно за то”.
Паралелно са тим, Трамп је додатно зацементирао своје најоперативније савезништво – оно са Израелом. Бењамин Нетанијаху, који са Трампом разговара готово свакодневно, поручио је: „Ми и председник Трамп нећемо дозволити Ирану да обнови своје балистичке и нуклеарне програме. То је рецепт за наставак наших успеха у 2026. години”. Израелски премијер је поздравио и унутрашње немире у Ирану, називајући их „одлучујућим моментом у којем ирански народ узима будућност у своје руке”.
Ова „осовина одлучности” Вашингтона и Тел Авива, уз подршку група попут Народне муџахединске организације Ирана (МЕК), сада делује изван европских оквира.
Док европске дипломате упозоравају да је ово „Трампов рат по избору”, амерички државни секретар Марко Рубио брани превентивне ударе тврдећи да би „чекање на напад довело до много већих жртава”.
Он је престао да чека Европу. Трамп је ову ситуацију са Ормуским пролазом и одбијањем савезника да пошаљу бродове искористио као својеврстан „тест лојалности”, а резултати му се нису свидели.
