Вероватно ће проћи много времена, много година, пре него што људи успеју да схвате колико је велик био Синиша Михајловић. Овај легендарни фудбалер је преминуо после борбе против опаке болести, од тада је прошло три године и три месеца, али се свакога дана о њему прича као да је и даље ту.
Сада имамо прилику да видимо и то да ће сећање на Синишу Михајловића остати вечно, пошто је и Спортал.рс одлучио да направи документарни серијал о овом легендарном фудбалеру, док је сада гост био и Хавијер Занети.
Први сусрет и утисак
Чувени аргентински фудбалер је био саиграч Синише Михајловића, саиграч и пријатељ, а он је у разговору за Спортал поделио и неке приче из њиховог „заједничког“ живота.
„Први пут када сам упознао Синишу били смо ривали, али када је дошао у Интер одмах је остварио огроман утисак на мене, јер сам, поред фудбалера, упознао сјајног човека. Оно што га је чинили јединственим је његова сјајна личност, његова жеља да увек буде на највишем нивоу, његова спремност да слуша, иако је Синиша већ био веома искусан играч, увек је желео да се усавршава.
Увек је имао изазов пред собом, коме је приступао са великом озбиљношћу и то га је чинило јединственим“, почиње причу Хавијер Занети.
Синиша је многе одушевио својим извођењем слободних удараца
Занетија, али и многе друге, Синиша је одушевио својим извођењем слободних удараца.
„Синиша ме је увек импресирао извођењем слободних удараца. Још увек се сећам финала Купа Италије када је извео слободњак против Роме и дао гол. Извео је то пред нашим навијачима, а навијање на стадиону је било невероватно. Синиша је поседовао тај сјајан квалитет, поред тога што је био лидер и на терену и ван њега.
Наравно, таквих голова са дистанце се надавао у каријери, па је чак и рекордер по броју слободњака, колико знам. Он кад намести лопту, голманима није свеједно. За њега је слободан ударац био као пенал, малтене“, истакао је легендарни аргентински фудбалер.
Анегдота из Бергама
Тада, открио је и да је једном играо у патикама.
„Једна успомена, веома лепа анегдота, отишли смо да играмо у Бергаму 6. јануара, против Аталанте, мислим да се утакмица играла у 12 или три поподне, терен је био потпуно залеђен, Синиша је тада играо у футсал патикама, а не у фудбалским копачкама, јер је терен био толико тврд да се плашио да ће клизати, па је обуо те футсал патике и само је он могао тако да игра.“
Наставио је хвалу на рачун Синише.
Поседовао је веома јак карактер, али је увек мислио на добробит тима. И пре свега је увек бранио своје саиграче. Није волео прљаву игру, рецимо, па је онда знао да се супротстави томе. Био је прави мушкарац. Све што је радио било је усмерено на напредак, не само свој, већ и својих саиграча.
Михине копачке – Успомена на сјајну левицу
И даље чува његове копачке.
Да, имам пар Синишиних копачки. Сећам се једне важне лигашке утакмице коју смо играли и у којој је постигао сјајан гол. Након те утакмице ми их је поклонио и сада су изложене у мом ресторану. На њима су имена његових синова и српска заставица, међу првима је носио уникатне копачке. И многи који дођу, сликају се пред тим зидом, драго ми је да је и тако сачувана успомена на њега.
Обожаван у Италији
Наравно, обожавали су га сви.
Био је посебан, а такве Италијани воле. Њега су стварно баш заволели. Био је велики професионалац, веома озбиљна особа која је желела вредно да ради. Желео је да побеђује не само у утакмицама, већ и ван терена. Желео је да побеђује чак и на тренингу. Имати га за саиграча, то је била велика част и предност. То ће вам рећи свако ко је играо с њим. Памтим много тога везано за њега.
Овде у Дапијану, када смо заједно роштиљали и јели месо, затим током тренинга, током утакмица… Увек могу да замислим његов лик предамном. Био је заиста јако пријатна особа и отворена за све, с њим сте могли да разговарате о свему. Увек је био великодушан и спреман да помогне.“
Био је прави пријатељ
„За Синишу могу да кажем да је био прави пријатељ, без лажне скромности. И када смо били саиграчи и после кад је постао тренер, делили смо доста тренутака заједно. Био је особа са сјајном личношћу, са сјајним карактером. То што смо га имали у нашем тиму, свакако је била велика предност.“
Причао је и о њему као тренеру
Да, Синиша је постао сјајан тренер, вољен од стране свих својих играча. Вољен зато што је био искрена и кредибилна особа. Његови тимови су носили његов печат. Никада није могао да прихвати да његов тим нема личност и карактер. Можда је све друго недостајало, али личност и карактер сигурно не. То је он.
Мислим да је знао како да пренесе своје идеје, његови тимови су увек били веома добро припремљени. Код њега се увек примећивала тежња да све иде добро, да све добро функционише. Ред, рад и дисциплина, што би се рекло. То је дефинитивно оно што нам је оставио. Његова велика личност, то што је прави човек, то није лако пронаћи у фудбалу и спорту уопште. Његова човечност је нешто најлепше што нам је оставио.
За мене лично, људске вредности су важније од свега што се може урадити на терену, и увек ћу памтити људске вредности које је преносио где год је ишао.“, нагласио је Хавијер Занети.
Био је и добар мајстор са роштиљем
Сјајна личност је био и ван терена, не само током утакмица и тренинга. Дружења су увек незаборавна. Волео је пуно да једе, знао је лепо да наздрави, слично попут нас Аргентинаца. Сви смо волели много месо, то је и у нашој исхрани немерљиво. Роштиље које смо правили овде у Милану, то је увек било врхунски.
Правио је одличан роштиљ, увек уз добро дружење. Сећам се да би многи његови саиграчи, после тренинга, седели тамо на роштиљу да пеку месо, а Синиша би чекао прави тренутак да оде до роштиља и узме свој комад меса (осмех)…
Занети је писао Михи док је био у болници
За болест сам сазнао преко његове породице која ми је то јавила. Сећам се да сам му одмах послао поруку подршке. Све особе које су желеле да буду уз Синишу, биле су уз њега на свој начин. Када је стигла вест да је преминуо, искрено, осећао сам велику тугу. Нон-стоп су ми се враћале успомене, баш сам се тужно осећао.
Синиша није више међу нама, али као да јесте. Прича о њему нам омогућава да га увек видимо иако га не видимо. Једноставно, његов лик не може да се заборави. Добро познајем његову породицу.
Био је веома везан за њих, били су јако сложни и Аријана је са децом свуда ишла за њим. Ширили су љубав где год да се појаве, сви скупа. Породица му је одувек играла важну улогу у животу, она му је била највећа подршка.
Ратник до краја
На крају, он је причао да је Миха био велики ратник.
„Видео сам како се бори с болешћу, баш онако како се борио с ривалима на утакмици, као ратник. Никада није клонуо. Са осмехом је пркосио и узвраћао ударац опакој болести. Сигуран сам да је био инспирација многим људима који су се борили с неком болешћу. До последњег дана, чини ми се, веровао је у победу. Тако се боре прави ратници, а он је био баш прави ратник.
На жалост, Миха више није међу нама, али као што сам већ рекао, као да јесте. Његов лик је увек лако замислити пред нама, сва та дружења такође. И недостаје, наравно, недостаје комплетном фудбалу. На самој сахрани се видело колико је цењен и вољен, сви су дошли да га испрате.
Увек ћу га памтити по његовој једноставности, по његовој снажној личности. Памтићу га и по томе како је умео да буде вођа и на терену и ван њега.“, закључио је легендарни аргетински везни играч и дугогодишњи капитен Интера из Милана.
