Svedoci smo vremena u kome je poljoprivreda, ono što je održalo ovu zemlju i narod kroz vekove, totalno degradirana. Srpski seljak je, čini se, pao na najniže grane, a trebalo bi da bude sasvim suprotno.
Kao rezultat toga, imamo to da su nam supermarketi i veliki lanci trgovina prepuni hrane iz uvoza, koja je kvalitetom daleko od onoga što srpski domaćin i srpski seljak proizvede. Mnogi će reći da se to dešava svuda u svetu, da je to deo globalne agende koju sprovode ljudi koji hoće da prirodnu hranu zamene veštačkom i da mi tu ne možemo da uradimo ništa.
Naravno da je to dobrim delom istina, međutim, pođimo od sebe i toga koliko mi lično poštujemo tog poljoprivrednika čija borba, bez preterivanja, liči na borbu Don Kihota iz legendarnog romana Migela de Servantesa.
Da li ih mi podržavamo kupovinom njihovih proizvoda, ili smo se utopili u zamku komformizma, te nam je lakše da „skoknemo“ do obližnjeg marketa i kupimo uvozni paradajz iz Albanije jer „nemamo vremena“ da kontaktiramo srpskog domaćina čiji je paradajz nemerljivo kvalitetniji od ovog uvoznog.
A znamo da je makar danas lako doći do prave hrane jer ti domaćini svakodnevno dolaze u Beograd i veće gradove po Srbiji i prodaju svoje proizvode. Samo je potrebno malo truda i nekoliko poruka na društvenim mrežama. Makar je danas u ovoj digitalnoj eri sve dostupno.
Koje su izazovi sa kojima se susreću poljoprivrednici, ali i one dobre strane bavljenja poljoprivrednom u Srbiji?
Međutim, da li istinski znamo sa kakvim sve izazovima se poljoprivrednici susreću u Srbiji i da li od nje može da se živi u zemlji Srbiji?
Želeći da saznamo koji su to izazovi, ali i one dobre strane bavljenja poljoprivredom u znašoj zemlju, sproveli smo anketu u nekoliko poljoprivrednih gazdinstava u Sremu i delimično došli do odgovora.
Poljoprivrednici, kao glavne probleme, navode niske cene otkupa, nestabilno tržište, ali i komplikovane subvencije koje čine da mnogi jedva pokriju svoje troškove.
Ističu da je reč o ozbiljnom poslu koji traži udruživanje, modernizaciju i praćenje trendova u struci.
Kada je reč o optimizmu u bolje sutra, optimizam uvek postoji, pogotovo kod onih mladih koji planiraju da ostanu, i nekoj nadi da sistemska podrška neće izostati.
Kako bismo proširili ovu temu i saznali još informacija iz prve ruke, u goste smo pozvali mladog poljoprivrednika i agronoma Miloša Stojanovića. Miloš je takođe i osnivač portala „Poljoprivredne novosti“ i prvog poljoprivrednog podkasta u Srbiji, „Agrokast“ koji je na našoj medijskoj sceni pune tri godine.
Kroz svoj rad, trudi se da mladima približi lepote sela i seoskog života, ali se ne libi da ukaže na probleme i izazove sa kojima se susreću selo, poljoprivreda i mladi na selu.
Selo kao temelj – između opstanka i odustajanja
U vremenu kada se sve više mladih okreće gradovima, a selo ostaje na margini društvenog interesovanja, pitanje budućnosti srpske poljoprivrede postaje suštinsko, a ne samo ekonomsko. Iz ugla agronoma i osnivača podkasta „Agrokast“, Miloša Stojanovića, jasno je da se borba za opstanak sela ne vodi samo na njivama, već pre svega u svesti ljudi.
Obrazovanje kao polazna tačka
Jedna od ključnih poruka jeste da bez obrazovanih mladih ljudi nema ni održive poljoprivrede. Selo, kako ističe, ima budućnost samo ukoliko nove generacije dobiju konkretna znanja – ne teoriju bez primene, već praktične alate koji rešavaju stvarne probleme na terenu.
Edukacije koje ostaju na opštem nivou ne donose rezultate. Mladi poljoprivrednici traže odgovore: kako povećati prinos, kako plasirati proizvod, kako preživeti u nestabilnom tržištu. Upravo tu leži suština – znanje mora biti upotrebljivo.
Nepravedan sistem i borba za tržište
Jedan od velikih izazova jeste i agrarna politika koja, prema Stojanoviću, nije ravnomerno usmerena. Dok pojedini regioni dobijaju značajne podsticaje, drugi ostaju zapostavljeni, što stvara dodatnu neravnotežu među proizvođačima.
Međutim, problem nije samo u državi. Savremeni poljoprivrednik više ne može da bude isključivo proizvođač sirovine. On mora postati i trgovac – neko ko će svoj proizvod preraditi, upakovati i direktno plasirati kupcu. Upravo ta direktna veza sa potrošačem može biti ključ opstanka malih gazdinstava.
Digitalizacija kao nova šansa
Uprkos tradicionalnom karakteru poljoprivrede, digitalizacija postaje neophodan alat. Od vođenja proizvodnje do prodaje i marketinga, savremene tehnologije mogu značajno da unaprede poslovanje jednog gazdinstva.
Oni koji prihvate promene imaju veću šansu da opstanu. Oni koji ih ignorišu, rizikuju da budu istisnuti sa tržišta.
Porodica, tradicija i izgubljene vrednosti
Slika srpskog sela nekada je podrazumevala nešto mnogo više od ekonomije i biznisa. Krava je bila „član porodice“, simbol sigurnosti i opstanka. Danas, ta slika bledi.
Sve je više zatvorenih štala, sve manje domaćinstava koja se bave stočarstvom. Jednom kada se taj krug prekine – kada se proda stoka i ugasi proizvodnja – povratak je gotovo nemoguć. Upravo zato rečenica „ako ne bude sela, neće biti ni Srbije“ nije fraza, već upozorenje.
Najveće upozerenje se ogleda u činjenici da danas u Srbiji imamo svega 50.000-60.000 muznih krava, a da je cena mleka, jedne od osnovnih životnih namirnica enormno niska.
Domaća proizvodnja kao pitanje suvereniteta
Pitanje zaštite domaćih proizvođača nije samo ekonomsko, već i strateško. Ako jedna država izgubi sposobnost da proizvodi sopstvenu hranu, gubi i deo svoje nezavisnosti.
Stojanović naglašava da je kvalitet domaće hrane nešto u šta i dalje možemo da imamo poverenja. Zato je važno podržati lokalne proizvođače – kupovinom direktno od njih, jačanjem kratkih lanaca snabdevanja i razvojem modela koji povezuju selo i grad.
Pojedinac kao nosilac promene
Ipak, možda najvažnija poruka jeste da se promena neće desiti sama od sebe. Ona počinje od pojedinca. Odluka da se ostane na selu, da se unapredi proizvodnja, da se uči i radi – sve su to lični izbori koji u konačnici oblikuju čitav sistem.
Pozitivni primeri, udruženja mladih poljoprivrednika, zajednički rad i podrška – sve to može motivisati nove generacije da ostanu i stvaraju.
Srpsko selo je danas na prekretnici
Srpsko selo danas stoji na prekretnici. Sa jedne strane su izazovi – ekonomski pritisci, neravnomerna politika, odlazak mladih. Sa druge strane su mogućnosti – znanje, tehnologija, direktna prodaja i povratak vrednostima.
Između te dve strane nalazi se jednostavna, ali snažna istina: budućnost sela zavisi od ljudi koji su spremni da u njega veruju, obrazuju se, rade, poljoprivredu više posmatraju kao biznis i nastavljaju donkihotovsku borbu svojih predaka.
Ako vam se ova tema čini interesantnom, pogledajte celu emisiju sa mladim poljoprivrednikom, Milošem Stojanovićem:
