Ako se javno izjašnjavamo o bilo čemu, čak i kad to činimo samo na društvenim mrežama, moramo računati sa onima koji se neće slagati sa nama, pa čak biti nekorektni i agresivni. Na nama je kako ćemo se u svakom konkretnom slučaju ophoditi prema ovakvim ili onakvim reakcijama.
Moramo svi zajedno da prihvatimo kako postoje ljudi koji misle drugačije nego mi i da nam to ne smeta. Da nam ne smeta ni polemika, ni razmena mišljenja i iskustava, ona može da bude veoma korisna. Ne možemo sve posmatrati samo iz svoje perspektive, koja je uvek (da, uvek i kod svakog!) ograničena i mnogo čime uslovljena.
Ali, da bi se moglo govoriti o razmeni mišljenja, mora postojati mišljenje. Ako imamo mišljenje o nečemu, treba o tome bar nešto da znamo i da o tome koliko-toliko promislimo. Ne može svako mišljenje biti jednako vredno. A svakako ono prožeto ostrašćenošću ili čiji je smisao da drugom oduzme pravo da misli i govori.
Jer, zaista, zašto nam baš toliko smeta kad pročitamo ili čujemo nešto sa čim se ne slažemo? Zašto baš toliko žuči, uznemirenja, gneva i prezira? Pogotovo kada to mišljenje dolazi od nekoga ko nije na poziciji da donosi odluke koje imaju neposredan uticaj na naše živote. Čak i ako podozrevamo da taj neko ima izvesne interese, da nekoga zastupa, da čak vrši propagandu. U redu, i to je deo javnog prostora. Polemišite, budite oprezni, čitajte između redova, i sami sistematski zastupajte neku drugačiju poziciju, u krajnjoj liniji nemojte pratiti onog čije mišljenje vas ne zanima ili ga smatrate manipulativnim. Ali nema baš svako ko misli drugačije od vas zadnje namere. Ne radi svako za strane sile, „udbu“, ovog ili onog političara, niti je obavezno nepošten i glup samo zato što ne misli kao vi.
Zrelost je kad shvatimo da nam u životu niko neće povlađivati i da nećemo svima biti slatki i pametni kao svojoj mami. Da se neće svako tetošiti, povlađivati nam, pa čak ni biti korektan i pristojan prema nama. To je život i treba se nositi sa tim. A ne ponašati se kao uvređeno derište kad god čujemo nešto što nam se ne sviđa, pogotvo kad uopšte nije upereno protiv nas, nego se neko usudio da tako nešto napiše na svom profilu na društvenoj mreži. Ili da napiše ili izgovori pod svojim imenom u nekom časopisu ili emisiji, na nekom sajtu ili podkastu.
Svima će nam biti mnogo lakše ako prihvatimo da postoji drugi i drugačiji, ljudi sa različitim karakterima, iskustvima, interesovanjima, idejama i vrednostima, da takvi ljudi imaju pravo da javno govore, kao što i mi imamo pravo da se sa njima slažemo ili ne slažemo, da prekinemo da ih pratimo, ili da sa njima polemišemo.
Ali u onim granicama koji podrazumeva svaki zreo ljudski odnos. A ne kao dete u obdaništu kome je drug razbio igračku i sad mu je ceo svet kriv što je neko doveo u pitanje njegovu neprikosnovenost, i – što budi najvpše gneva – njegove iluzije. Naročito one o samima sebi, svojoj pravednosti i inteligenciji.
Odrastimo, i svima će nam biti mnogo lakše. A to je zadatak za svakog od nas pojedinačno, i posle nekih godina – izgovora nema.
