Pomagati drugima je svakako dobro, i to je nešto što nas ne čini samo „dobrim“ ljudima, nego ljudima uopšte, mada ne treba zanemariti ni sposobnost životinja da pomažu, ne samo pripadnicima svoje vrste.
Problem je u tome kad se iza potrebe za pomaganjem krije želja da se drugi kontroliše ili da se promeni. A to često stvara probleme na obe strane, zbog kojih se strana kojoj se „pomaže“ lako optuži za nezahvalnost, a onaj koji pomaže ima priliku da se vajka kako ljudi ne zaslužuju da se sa njima lepo postupa.
Naravno, nezahvalnost nije retka i sa njom se mora računati, jer ljudi jednostavno ne vole da se osećaju manje vrednim ili da nekome budu obavezni, pa su često spremni da prekinu sa nekim ko im je pomogao, čak i ako je to bilo sasvim iskreno i od njih nije tražena nikakva protivusluga ili posebno izražavanje zahvalnosti. Ne kaže se slučajno da nas je neko ko nam je u nečemu pomogao „zadužio“ – mi znači osećamo dug prema njemu, a dug je nešto što treba vratiti, što nam nije dato u vlasništvo, što nikad nije „samo naše“.
Onaj koji pomogne nekome treba svakako da se pazi da to nije učinio zbog želje da tog nekog kontroliše ili da ga promeni. U partnerskim, bračnim i roditeljskim odnosima, na primer, često očekujemo da naše „dobro“ postupanje rezultira nečijom promenom, dakle promenom ne samo ponašanja, nego i uverenja i stavova.
Ali to najčešće nije realno, jer izuzetno je teško očekivati da se neko promeni, jer bi on on morao da promeni čitavo svoje iskustvo, odnosno način na koji ga posmatra, osmišljava i oblikuje. Pogotovo ako mislimo da mi možemo da ga promenimo, a to po pravilu znači da očekujemo da se drugi ponaša na način koji mi od njega očekujemo i koji nam odgovara, odnosno da svoje stavove i vrednosti usaglasi na našima. Makar sve to bilo iz najbolje namere i „za dobro“ te osobe; naročito tada, jer mi svoje postupke najčešće i pravdamo time da činimo dobro za nekoga, pa i onda kad smo otvoreno grubi, nasilni i manipulativni.
Kada pomažemo drugome, dakle, treba da budemo sigurni da to ne činimo kako bismo ga kontrolisali ili menjali, i da naša pomoć nije dug, zaduživanje nego deljenje. To podrazumeva naš unutrašnji odnos prema onome što činimo, što podrazumeva da i novčana pozajmica, koja podrazumeva vraćenje duga, jeste pomoć kao deljenje, ukoliko je naš unutrašnji odnos prema tome takav, odnosno da je oslobođen želje za kontrolom i menjanjem.
A svako deljenje je – time i pomaganje – tanan odnos koji podrazumeva odgovornost i obzirnost, svest o svojim unutrašnjim motivima, ali o poziciji drugoga. Deljenje je u tom smislu najveća proba i vežba (askeza) za našu smirenost, koja je jednako potrebna i kod onog koji „daje“ kao i kod onog koji „prima“.
