„Barake su bile povezane hodnicima na kojima su stražarili ustaše. … Tu je bilo smešteno na golom podu četiri stotine dece: novorođenčadi, dece od nekoliko nedelja i meseci, do deset godina starosti. … Deca u dečjoj baraci su neutešo plakala i dozivala matere…“ Ova potresna sećanja preživelih — i izveštaji posmatrača iz 1942. godine — opisuju scenu koja je postala simbol jednog od najmračnijih poglavlja u ustaškom zločinu protiv nedužne dece u NDH.
Šta je bio logor u Sisku?
Tokom 1941–1945. godine u Sisku su postojala dva povezana logora (obično ih istoričari razlikuju kao Sisak I i Sisak II). Dok je prvi služio uglavnom kao tranzitni logor za odrasle, drugi je bio namenjen isključivo grupama bespomoćnih — mahom razlučene srpske (ali i jevrejske i romske) dece.
Sisak II postao je operativan sredinom 1942. godine i u kratkom roku u njega su dovedeni stotine, pa i hiljade maloletnika koji su stigli iz drugih logora i područja zahvaćenih ofanzivom.
U logoru su deca bila smeštena u prostorijama poput manastira, solanske radionice i škole, pod ostalim logorskim barakama, u uslovima koji nisu dozvoljavali ni osnovnu negu i onaj najniži oblik humanosti.
Uslovi — glad, bolest i zlostavljanje
Izveštaji očevidaca i podaci iz posleratnih istraga beleže strašne uslove: deca su spavala na golom podu, hrana je bila oskudna ili kontaminirana, higijena je bila loša, a zarazne bolesti — kao tifus i dizenterija — harale su među mališanima.
Postoje svedočenja preživelih koja navode da su neka deca umrla nakon što su im davali otrovnu hranu ili nakon „lekarskih“ intervencija koje su bile ubilačke prirode. Smrtnost je u nekim periodima bila masovna — na nekim danima umiralo je i do četrdesetoro dece.
Ko je pokušao da pomogne — Dijana Budisavljević i tajni lanci spasa?
Jedna od najvećih i najorganizovanijih operacija spasavanja dece u okviru NDH bila je delo Dijane Budisavljević i mreže njenih saradnika. Tokom 1941–1945. ona i njeni pomagači sakupili su podatke o hiljadama dece i uz velike rizike i tajne operacije izvodili porodice i zaštitne kuće, prebacujući decu iz logora u sigurnije sredine.
Istraživanja i arhivski rad u poslednjim decenijama ponovo su osvetlili obim njenog poduhvata — koji je po nekim procenama ukupno uključivao i spasavanje oko deset hiljada dece. Međutim, mnogi podaci i kartoni koje je vodila ostajali su dugo nepoznati široj javnosti.
Posledice i akt zaborava
Tačan broj umrle dece u Sisku nikada nije sasvim precizno utvrđen; procene se kreću u stotinama do nekoliko hiljada ukupno u svim povezanim objektima i pod-logorima. Nakon rata pokrenute su sudske istrage — neki od odgovornih pojedinaca su osuđeni — ali dokumentarni zapisi su delimično konfiskovani ili izgubljeni, a sećanje na žrtve je bilo predmet političkih sporova i revizionističkih pokušaja.
U 1990-im, tokom rata i raspada Jugoslavije, neki spomenici posvećeni žrtvama logora u Sisku su uništeni, što je dodatno komplikovalo javnu obradu istorije. Danas, teme poput Siska i operacije Dijane Budisavljević postaju predmet ponovnog istraživanja, javnih izložbi i publikacija koje nastoje da povrate glas onih koji su u 1940-im ostali bez glasa.
Svedočanstva — glasovi koji traju
Preživeli i očevi/majke koji su tražili svoju decu opisivali su dane planskih pretraživanja, bola i čekanja. Arhivske fotografije i izveštaji službenika tog vremena (koji su slikali i beležili stanje u logoru) bili su ključni da se ustanovi šta se dogodilo — one fotografije pokazuju decu u užasnom, amoralnom karantinu života.
Današnji istoričari i muzejski radnici koriste te zapise i svedočenja kako bi rekonstruisali sudbine dece i istakli važnost dokumentovanja zločina.
Priča o dečjem logoru u Sisku nije samo istorijski fragment — ona je upozorenje o tome kako ideologija i zloupotreba vlasti mogu dovesti do najgorih i najgnusnijih zločina nad najneopravdanijom kategorijom — decom.
Čuvanje dokumenata, obnova spiskova spasene i stradale dece, i otvoren javni dijalog o tim događajima predstavljaju način da se održi pravda za žrtve i da se ubuduće uzdržimo od poricanja zločina i zverstava koje su činili koljači ustaške tvorevine NDH.
