„Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражарили усташе. … Ту је било смештено на голом поду четири стотине деце: новорођенчади, деце од неколико недеља и месеци, до десет година старости. … Деца у дечјој бараци су неутешо плакала и дозивала матере…“ Ова потресна сећања преживелих — и извештаји посматрача из 1942. године — описују сцену која је постала симбол једног од најмрачнијих поглавља у усташком злочину против недужне деце у НДХ.
Шта је био логор у Сиску?
Током 1941–1945. године у Сиску су постојала два повезана логора (обично их историчари разликују као Сисак I и Сисак II). Док је први служио углавном као транзитни логор за одрасле, други је био намењен искључиво групама беспомоћних — махом разлучене српске (али и јеврејске и ромске) деце.
Сисак II постао је оперативан средином 1942. године и у кратком року у њега су доведени стотине, па и хиљаде малолетника који су стигли из других логора и подручја захваћених офанзивом.
У логору су деца била смештена у просторијама попут манастира, соланске радионице и школе, под осталим логорским баракама, у условима који нису дозвољавали ни основну негу и онај најнижи облик хуманости.
Услови — глад, болест и злостављање
Извештаји очевидаца и подаци из послератних истрага бележе страшне услове: деца су спавала на голом поду, храна је била оскудна или контаминирана, хигијена је била лоша, а заразне болести — као тифус и дизентерија — харале су међу малишанима.
Постоје сведочења преживелих која наводе да су нека деца умрла након што су им давали отровну храну или након „лекарских“ интервенција које су биле убилачке природе. Смртност је у неким периодима била масовна — на неким данима умирало је и до четрдесеторо деце.
Ко је покушао да помогне — Дијана Будисављевић и тајни ланци спаса?
Једна од највећих и најорганизованијих операција спасавања деце у оквиру НДХ била је дело Дијане Будисављевић и мреже њених сарадника. Током 1941–1945. она и њени помагачи сакупили су податке о хиљадама деце и уз велике ризике и тајне операције изводили породице и заштитне куће, пребацујући децу из логора у сигурније средине.
Истраживања и архивски рад у последњим деценијама поново су осветлили обим њеног подухвата — који је по неким проценама укупно укључивао и спасавање око десет хиљада деце. Међутим, многи подаци и картони које је водила остајали су дуго непознати широј јавности.
Последице и акт заборава
Тачан број умрле деце у Сиску никада није сасвим прецизно утврђен; процене се крећу у стотинама до неколико хиљада укупно у свим повезаним објектима и под-логорима. Након рата покренуте су судске истраге — неки од одговорних појединаца су осуђени — али документарни записи су делимично конфисковани или изгубљени, а сећање на жртве је било предмет политичких спорова и ревизионистичких покушаја.
У 1990-им, током рата и распада Југославије, неки споменици посвећени жртвама логора у Сиску су уништени, што је додатно компликовало јавну обраду историје. Данас, теме попут Сиска и операције Дијане Будисављевић постају предмет поновног истраживања, јавних изложби и публикација које настоје да поврате глас оних који су у 1940-им остали без гласа.
Сведочанства — гласови који трају
Преживели и очеви/мајке који су тражили своју децу описивали су дане планских претраживања, бола и чекања. Архивске фотографије и извештаји службеника тог времена (који су сликали и бележили стање у логору) били су кључни да се установи шта се догодило — оне фотографије показују децу у ужасном, аморалном карантину живота.
Данашњи историчари и музејски радници користе те записе и сведочења како би реконструисали судбине деце и истакли важност документовања злочина.
Прича о дечјем логору у Сиску није само историјски фрагмент — она је упозорење о томе како идеологија и злоупотреба власти могу довести до најгорих и најгнуснијих злочина над најнеоправданијом категоријом — децом.
Чување докумената, обнова спискова спасене и страдале деце, и отворен јавни дијалог о тим догађајима представљају начин да се одржи правда за жртве и да се убудуће уздржимо од порицања злочина и зверстава које су чинили кољачи усташке творевине НДХ.
