Могли бисмо да кажемо како смрт ништи све, па и смисао. Можемо говорити и о смрти смисла. Али то је ипак само метафора, која говори о извесној кризи животних вредности и циљева за појединца или заједницу, када они више не могу да пронађу разлог и вољу да наставе да живе или да живе заједно.
Јер смисао није смисао ако је зависан од смрти, ако не постоји и упркос смрти. Ако га смрт негира и учини ништавним, то је само некаква исказ или став на којем нипошто не можемо заснивати одговор на питање зашто и због чега живимо.
Смисао дакле у себе мора да укључи и смрт, мора да рачуна са њеном неминовношћу. Јер какав је то смисао ако нема одговор на чињеницу смрти, као ошште појаве и исхода овосветског живота за сваког од нас? Како неко може дати одговор или определити се за некакав одговор на питање због чега живи, ако он не укључује и питање смрти?
На тај начин, на смрт можемо гледати и као на мотиватора смисла. Трагамо за одговором на питање због чега живимо баш зато што смо свесни тога да ћемо умрети, да други око нас умиру, да је смрт једноставно ту и да нас то страховито плаши и чини немоћним, а што је још горе – узалудним.
Овде видимо како смисао није само вербални исказ или неко мишљење или уверење које се макар донекле може вербализовати, већ да он подразумева и вољу и енергију, да он подразумева дакле и одређено деловање, подстицај и усмерење деловања, али и оно само. Смисао је увек и трагање, потрага за смислом, а не нека апстракција коју себи понављамо као дете песмицу, или магијска басма или стајање мирно пред некаквим непорецивим ауторитетом.
Смисао се дакле нешто што се може и порећи, а што се потврђује не (само) рационалним разлозима, него нашим животом, свим оним што јесмо, што смо били и што ћемо бити. Он се и трансформише кроз живот. Он нам показује на пут, али је и сам пут, али се и сам на том путу мења.
Смисао је увек наш, али некако нам се чини да ипак није само наш, јер свој идентитет никада не можемо ни формирати ни одржавати без других.
Можда је смисао онај наш, јединствен и непоновљив глас, у хору и сазвучју свих оних који трагају за смислом. Наш јединствен и непоновљив живот, али који ипак не може без других, у тежњи не само ка пуком боравку са и међу другима, него и у сагласју, у сазвучју са њима. А сагласје значи да ипак и у основи сви са којима смо у сагласку певају у једном хору који повезује једна мелодија, која је дух.
У сваком случају, смисао је у животу и живљењу, у нашој целовитости, нашем путу и тежњи ка њој, у свему оном што јесмо и што можемо да будемо. Смисао је пут управо ка том „можемо“, оно што нас изнутра води ка сопственој целовитости и сазвучју са другима који чују исти глас – наш јединствени одговор, узвратни пој том гласу, само наш, а опет јединствен за сву децу Божију. Он је, дакле, оно што нас води и отвара ка унутрапњем јединству и целовитости, али и јединству са свим тим појединачним јединствима и целовитостима, које може постојати само у духу.
