Mogli bismo da kažemo kako smrt ništi sve, pa i smisao. Možemo govoriti i o smrti smisla. Ali to je ipak samo metafora, koja govori o izvesnoj krizi životnih vrednosti i ciljeva za pojedinca ili zajednicu, kada oni više ne mogu da pronađu razlog i volju da nastave da žive ili da žive zajedno.
Jer smisao nije smisao ako je zavisan od smrti, ako ne postoji i uprkos smrti. Ako ga smrt negira i učini ništavnim, to je samo nekakva iskaz ili stav na kojem nipošto ne možemo zasnivati odgovor na pitanje zašto i zbog čega živimo.
Smisao dakle u sebe mora da uključi i smrt, mora da računa sa njenom neminovnošću. Jer kakav je to smisao ako nema odgovor na činjenicu smrti, kao oššte pojave i ishoda ovosvetskog života za svakog od nas? Kako neko može dati odgovor ili opredeliti se za nekakav odgovor na pitanje zbog čega živi, ako on ne uključuje i pitanje smrti?
Na taj način, na smrt možemo gledati i kao na motivatora smisla. Tragamo za odgovorom na pitanje zbog čega živimo baš zato što smo svesni toga da ćemo umreti, da drugi oko nas umiru, da je smrt jednostavno tu i da nas to strahovito plaši i čini nemoćnim, a što je još gore – uzaludnim.
Ovde vidimo kako smisao nije samo verbalni iskaz ili neko mišljenje ili uverenje koje se makar donekle može verbalizovati, već da on podrazumeva i volju i energiju, da on podrazumeva dakle i određeno delovanje, podsticaj i usmerenje delovanja, ali i ono samo. Smisao je uvek i traganje, potraga za smislom, a ne neka apstrakcija koju sebi ponavljamo kao dete pesmicu, ili magijska basma ili stajanje mirno pred nekakvim neporecivim autoritetom.
Smisao se dakle nešto što se može i poreći, a što se potvrđuje ne (samo) racionalnim razlozima, nego našim životom, svim onim što jesmo, što smo bili i što ćemo biti. On se i transformiše kroz život. On nam pokazuje na put, ali je i sam put, ali se i sam na tom putu menja.
Smisao je uvek naš, ali nekako nam se čini da ipak nije samo naš, jer svoj identitet nikada ne možemo ni formirati ni održavati bez drugih.
Možda je smisao onaj naš, jedinstven i neponovljiv glas, u horu i sazvučju svih onih koji tragaju za smislom. Naš jedinstven i neponovljiv život, ali koji ipak ne može bez drugih, u težnji ne samo ka pukom boravku sa i među drugima, nego i u saglasju, u sazvučju sa njima. A saglasje znači da ipak i u osnovi svi sa kojima smo u saglasku pevaju u jednom horu koji povezuje jedna melodija, koja je duh.
U svakom slučaju, smisao je u životu i življenju, u našoj celovitosti, našem putu i težnji ka njoj, u svemu onom što jesmo i što možemo da budemo. Smisao je put upravo ka tom „možemo“, ono što nas iznutra vodi ka sopstvenoj celovitosti i sazvučju sa drugima koji čuju isti glas – naš jedinstveni odgovor, uzvratni poj tom glasu, samo naš, a opet jedinstven za svu decu Božiju. On je, dakle, ono što nas vodi i otvara ka unutrapnjem jedinstvu i celovitosti, ali i jedinstvu sa svim tim pojedinačnim jedinstvima i celovitostima, koje može postojati samo u duhu.
