Imenovanje svojih profila, pa time i lična identifikacija na društvenim mrežama nadimkom ili pseudonimom, sasvim je legitimno unutar okvira, standarda i praski koje nudi ova vrsta komunikacije.
Elementarna medijska ili digitalna pismenost podrazumeva razlikovanje ličnosti „u svetu“ i njene medijske predstave, odnosno posrednika u medijskoj i mrežnoj komunikaciji. Čak i oni koji se predstavljaju svojim imenom i prezimenom, iz puno sadržaja koji upućuju na njihov „realni“ identitet, za potrebe mrežne komunikacije formiraju, svesno ili manje svesno, svoj lik, odnosno masku koju pokazuju svojim mrežnim prijateljima i pratiocima. Ovo se u osnovi ne razlikuje mnogo od bilo kog oblika društvenog opštenja, u kom uvek imamo posla sa konvencijama i maskama.
Samim tim, isticanje pseudonima umesto „građanskog“ imena i prezimena po sebi ne predstavlja problem sa stanovišta etike društvenih mreža, odnosno etike na društvenim mrežama. Problem nastaje kada se takvo predstavljanje koristi u svrhe manipulacije, obmane, prevare i slično. Takvo delovanje, uostalom, nije samo etički, nego i pravno neprihvatljivo.
Pseudonim, dakle, može biti korišćen kao „koncept“ i tada se obično bira naziv koji jasno upućuje na to da se radi o pseudonimu, dakle reč ili ime koje odstupa od norme imenovanja u određenom jeziku i kulturi ili koje jasno referiše na određene ličnosti iz istorije, popularne kulture i slično. S druge strane, pseudonim može biti korišćen različito motivisane svrhe koje uključuju prevaru i obmanu i tada se često kao naziv profila koristi sa stanovišta određene kulture i jezika uverljiv spoj imena i prezimena ili nadimak koji deluje da bi ga mogao koristi neko i u svom „građanskom“ životu.
Korišćenje pseudonima u propagandne ili marketinške svrhe (uključujući i takozvano „botovanje“) svakako pripada nekoj vrsti „sive zone“, donekle je legitimno sa stanovišta standarda i praksi takvih delatnosti i ne mora imati zakonski kažnjive posledice. Ono naglašava važnost digitalne i medijske pismenosti i opreza koji su pri mrežnoj komunikaciji neophodni. Kada ulazimo u ovu vrstu komunikacije, po definiciji višestruko posredovane i interaktivne, veliki deo odgovornosti preuzimamo na sebe. Naprosto, kada koristite društvene mreže uvek morate imati relativno visok stepen budnosti, odnosno aktivan i interaktivan stav koji je neophodan da bi se mreže iskoristile na adekvatan način i kako bi se izbegle moguće opasnosti.
Najzanimljiviji primeri na koje treba obratiti pažnju kada je u pitanju korišćenje pseudonima na društvenim mrežama sa stanovišta etike, tiču se učešća u raspravama i polemikama. Isticati svoju hrabrost zbog iznošenja određenih stavova, a to činiti pod pseudonimom i sa profila koji ne upućuju na „građanski“ identitet subjekta, svakako ne možemo smatrati ispravnim, a još manje kada takvi „prozivaju“ one koji svoja mišljenja iznose pod „pravim“ imenom i prezimenom. Takva praksa, iako to ne mora obavezno biti slučaj, upućuje ili na licemerje ili na manipulaciju.
Dakle, ako koristimo pseudonim ili profile oblikujemo tako da ne upućuju na naš „građanski“ identititet (što je, ponavljam, legitimno) treba da se suzdržavamo od oštrih polemika i prozivki, pogotovo pretnji i moralističkih tirada, a svakako i od držanja lekcija s pozicije intelektualne ili stručne superiornosti. Nemamo naprosto pravo da krijući se iza maske ostrašćeno napadamo onoga koji svoje stavove iskazuje otvoreno i ne krijući svoj identitet, ili da mu držimo lekcije s pozicije autoriteta, čiju validnost ničim nismo dokumentovali. Da polemišemo možemo, ali samo u granicama pristojne i argumentovane komunikacije, koja isključuje lične uvrede i argumente ad hominem. Sve drugo ne može biti etički opravdano.
