Именовање својих профила, па тиме и лична идентификација на друштвеним мрежама надимком или псеудонимом, сасвим је легитимно унутар оквира, стандарда и праски које нуди ова врста комуникације.
Елементарна медијска или дигитална писменост подразумева разликовање личности „у свету“ и њене медијске представе, односно посредника у медијској и мрежној комуникацији. Чак и они који се представљају својим именом и презименом, из пуно садржаја који упућују на њихов „реални“ идентитет, за потребе мрежне комуникације формирају, свесно или мање свесно, свој лик, односно маску коју показују својим мрежним пријатељима и пратиоцима. Ово се у основи не разликује много од било ког облика друштвеног општења, у ком увек имамо посла са конвенцијама и маскама.
Самим тим, истицање псеудонима уместо „грађанског“ имена и презимена по себи не представља проблем са становишта етике друштвених мрежа, односно етике на друштвеним мрежама. Проблем настаје када се такво представљање користи у сврхе манипулације, обмане, преваре и слично. Такво деловање, уосталом, није само етички, него и правно неприхватљиво.
Псеудоним, дакле, може бити коришћен као „концепт“ и тада се обично бира назив који јасно упућује на то да се ради о псеудониму, дакле реч или име које одступа од норме именовања у одређеном језику и култури или које јасно реферише на одређене личности из историје, популарне културе и слично. С друге стране, псеудоним може бити коришћен различито мотивисане сврхе које укључују превару и обману и тада се често као назив профила користи са становишта одређене културе и језика уверљив спој имена и презимена или надимак који делује да би га могао користи неко и у свом „грађанском“ животу.
Коришћење псеудонима у пропагандне или маркетиншке сврхе (укључујући и такозвано „ботовање“) свакако припада некој врсти „сиве зоне“, донекле је легитимно са становишта стандарда и пракси таквих делатности и не мора имати законски кажњиве последице. Оно наглашава важност дигиталне и медијске писмености и опреза који су при мрежној комуникацији неопходни. Када улазимо у ову врсту комуникације, по дефиницији вишеструко посредоване и интерактивне, велики део одговорности преузимамо на себе. Напросто, када користите друштвене мреже увек морате имати релативно висок степен будности, односно активан и интерактиван став који је неопходан да би се мреже искористиле на адекватан начин и како би се избегле могуће опасности.
Најзанимљивији примери на које треба обратити пажњу када је у питању коришћење псеудонима на друштвеним мрежама са становишта етике, тичу се учешћа у расправама и полемикама. Истицати своју храброст због изношења одређених ставова, а то чинити под псеудонимом и са профила који не упућују на „грађански“ идентитет субјекта, свакако не можемо сматрати исправним, а још мање када такви „прозивају“ оне који своја мишљења износе под „правим“ именом и презименом. Таква пракса, иако то не мора обавезно бити случај, упућује или на лицемерје или на манипулацију.
Дакле, ако користимо псеудоним или профиле обликујемо тако да не упућују на наш „грађански“ идентититет (што је, понављам, легитимно) треба да се суздржавамо од оштрих полемика и прозивки, поготово претњи и моралистичких тирада, а свакако и од држања лекција с позиције интелектуалне или стручне супериорности. Немамо напросто право да кријући се иза маске острашћено нападамо онога који своје ставове исказује отворено и не кријући свој идентитет, или да му држимо лекције с позиције ауторитета, чију валидност ничим нисмо документовали. Да полемишемо можемо, али само у границама пристојне и аргументоване комуникације, која искључује личне увреде и аргументе ад хоминем. Све друго не може бити етички оправдано.
