Nepuna dva meseca od održavanja drugog kruga prevremenih izbora za Narodnu skupštinu, francuski predsednik Emanuel Makron je 5. septembra za premijera imenovao sedamdesetrogodišnjeg Mišela Barnije (Michel Barnier). Barnije je, inače, član stranke Republikanaca (Les Républicains – LR), sa bogatim političkim iskustvom kako na nacionalnom nivou, tako i unutar institucija Evropske unije, U Francuskoj je u nekoliko navrata obavljao dužnost ministra u vladama pod vođstvom konzervativnih partija Okupljanje za republiku (Rassemblement pour la République – RPR) i Unija za narodni pokret (Union pour un mouvement populaire – UMP). Što se tiče organa Evropske Unije, Barnije je bio deo Evropske komisije kao komesar za unutrašnje tržište i usluge, kao i glavni pregovarač Evropske Unije u procesu izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz ove supranacionalne organizacije.
Vredi naglasiti da se sadašnji francuski premijer istakao manje-više žestokim izjavama, koje odaju njegovu konzervativnu prirodu. Primera radi, iskazao je stav da Francuska treba da suspenduje imigraciju iz država koje nisu članice Evropske Unije u trajanju od tri do pet godina (OVDE). Autoru ovih redova je, kao pravniku, svakako najzanimljivija njegova izjava, dostojna Ustavnog suda Poljske, o potrebi ponovnog uspostavljanja „pravnog suvereniteta“ Francuske, koga ugrožavaju presude Suda pravde Evropske Unije, sa sedištem u Luksemburgu, i Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura (OVDE)
Zanimljivo je da je poziciju predsednika vlade dobila politička stranka, koja je u drugom krugu izbora osvojila svega 5,41% glasova. Naime, predsednik Makron je prethodno odbio da za premijera imenuje kandidatkinju prvoplasirane levičarske koalicije Novi narodni front (Najznačajniji članovi ove koalicije su stranke Nepokorena Francuska (La France insoumise), Socijalistička partije (Parti socialiste – PS), Ekolozi (Les Écologistes) i Komunistička partija Francuske (Parti communiste français)., trideset sedmogodišnju Lusi Kaste (Lucie Castets), pravdajući takvu odluku nemogućnošću da ova koalicija uspostavi institucionalnu stabilnost. Valja spomenuti da hipotetičko imenovanje Lusi Kaste ne bi predstavljalo prvi slučaj postojanja kohabitacije na francuskoj političkoj sceni.
Stoga deluje opravdan gnev unutar navedene koalicije levih stranaka izazvan jučerašnjim imenovanjem Barnijea. Olivije For (Olivier Faure), lider Socijalističke stranke, koja je Petoj republici dala dva predsednika – Fransoa Miterana (François Mitterrand) i Fransoa Olanda (François Hollande) – je imenovanje Barnijea nazvao „demokratskom izdajom“ (OVDE), dok je osnivač i šef Nepokorene Francuske Žan-Lik Melanšon optužio Makrona da je „francuskom narodu ukrao izbor (premijera – dodao I. J.)“, pozivajući svoje simpatizere da na ulicama iskažu neslaganje sa ovom odlukom (OVDE). Imajući u vidu radikalno protivljenje članova Novog narodnog fronta, praćeno vatrenim izjavama, valja se zapitati kakva je budućnost Barnijea kao predsednika vlade, odnosno da li on može garantovati institucionalnu stabilnost. Odgovor na ovo pitanje zavisi od rezultata, od strane spomenute levičarske koalicije već najavljenog, glasanja o nepoverenju.
Glasanje o nepoverenju
Iako važeći francuski Ustav iz 1958. godine predviđa da predsednik Republike imenuje premijera (čl. 8, st. 1), te i ostale članove vlade na predlog premijera (čl. 8, st. 2), ne treba zanemariti uticaj Narodne skupštine. Naime, ovo zakonodavno telo može izglasati nepoverenje vladi (motion de censure). U istoriji francuske Pete republike, nepoverenje vladi je uspešno izglasano samo jednom, 1962. godine, što je navelo tadašnjeg premijera Žorža Pompidua (Georges Pompidou 1911-1974) da podnese ostavku.
Za pokretanje glasanja o nepoverenju je neophodno da takav zahtev potpiše najmanje jedna desetina članova Narodne skupštine (čl. 49, st. 2), odnosno 58 poslanika. Kako Novi narodni front, koji je već najavio da će pokrenuti glasanje o nepoverenju, raspolaže sa ukupno 182 poslanička mesta, više je nego jasno da je navedeni početni uslov ispunjen. Međutim, za izglasavanje nepoverenja je potrebna podrška (apsolutne) većine članova Narodne skupštine (najmanje 289 poslanika), pri čemu se uzimaju u obzir jedino glasovi u korist takvog predloga (čl. 49, st. 2). Zbog toga je prihvatljivo tumačenje da su oni poslanici koji su ostali uzdržani zapravo dali glas podrške vladi. Konačno, ako Narodna skupština izglasa nepoverenje vladi, predsednik vlade je dužan da podnese ostavku predsedniku Republike (čl. 50).
U ovom trenutku je izvesno da poslanici iz redova makronističke koalicije Zajedno za Republiku (Ensemble pour la République – 168 poslanika), te iz stranke Republikanaca (46 poslanika) neće glasati u korist izglasavanja nepoverenja vladi, dok Novi narodni front sam ne raspolaže apsolutnom većinom glasova. Stoga ključnu važnost dobija buduće postupanje koalicije okupljene oko Nacionalnog okupljanja (143 poslanika). Ukoliko bi poslanici koji pripadaju ovoj koaliciji glasali zajedno sa Novim narodnim frontom, ostavka Žorža Pompidua više ne bi bila jedini slučaj uspelog izglasavanja nepoverenja u istoriji Pete republike, a predsednik Makon ne bi, za razliku od njegovog slavnog prethodnika Šarla de Gola 1962. godine, mogao opet raspustiti Narodnu skupštinu i raspisati ponovne (prevremene) izbore, budući da Ustav to zabranjuje u roku od godinu dana nakon održavanja izbora (čl. 12, st. 4).
Bivša predsednica Nacionalnog okupljanja, koja je sada na čelu poslaničke grupe ove partije, Marin le Pen je već iznela zahtev da novi predsednik vlade mora da poštuje 11 miliona Francuza koji su glasali za njenu stranku, dok je kao teme koje je nova vlada dužna uzeti u obzir posebno navela nekontrolisanu imigraciju, porast nesigurnosti i kupovnu moć Francuza (OVDE). Takođe, navela je da Nacionalno okupljanje neće biti deo Barnijeove vlade. Na osnovu navede izjave se ne može sa sigurnošću tvrditi da li će ova stranka podržati predlog za izglasavanjem nepoveranja. Eventualna uzdržanost Nacionalnog okupljanja u najvećoj meri zavisi od Barnijerovog političkog programa.
Posledice po političku scenu
Jasno da je glavna posledica Makronove odluke da imenuje Barnijea za premijera naglo jačanje uloge Nacionalnog okupljanja. Podsetimo da je, posle drugog kruga izbora, koalicija okupljena oko ove stranke predstavljana gubitničkom, iako je osvojila najveći broj glasova. Međutim, danas je stanje radikalno drugačije. Pri tome, treba imati u vidu da će Nacionalno okupljanje vršiti ogroman uticaj na rad vlade u budućnosti i izvan hipotetičkog neuspešnog izglasavanja nepoverenja. Naime, zajedničkim delovanjem sa Novim narodnim frontom, može biti izbegnuto i sprečeno usvajanje vladinih predloga zakona.
Dalje, može se tvrditi da za Makrona levičarske stranke okupljenje u Novom narodnom frontu predstavljaju veću i ozbiljniju opasnost od (krajnje) desnih stranaka. Sledstveno, spreman je prihvatiti rizik da postojanje i budući rad vlade u ključnoj meri zavise od ekstremno desne političke grupacije, kojoj je nastojao i uspeo smanjiti broj poslanika koristeći se „prednostima“ uninominalnog većinskog izbornog sistema. Takođe, visok nivo nedoslednosti je primetan i kod Republikanaca, posebno ako se uzme u obzir ozbiljna unutrašnja kriza koju je ova stranka pretrpela zbog odluke njenog tadašnjeg lidera Erika Ćotija (Éric Ciotti) da na izborima nastupa zajedno sa Nacionalnim okupljanjem.
Na koncu, vredi podvući da su upravo krajnje desne stranke navikle da budu te protiv kojih se stvaraju neprincijalne koalicije i „sanitarni kordoni“, što su pokazali i nedavno održani izbori za Evropski parlament. U tom smislu, Francuska može predstavljati izuzetak, te stoga ovakvo, prvenstveno Makronovo, postupanje sprovedeno sa ciljem onemogućavanja pristupa karikama moći strankama krajnje levice – uz rezervu da još nije izvesno da li će uroditi plodom, uz ogromnu verovatnoću, odnosno izvesnost, da Nacionalno okupljanje neće biti deo vlade u smislu predstavljenosti preko ministara iz redova stranke, te imajući u vidu različite istorijske okolnosti – mnogo više podseća na višedecenijsku praksu isključivanja Komunističke partije Italije iz vlasti za vreme Hladnog rata, poznatu kao conventio ad excludendum.
Ivan Jokanović za Kompasinfo
