Непуна два месеца од одржавања другог круга превремених избора за Народну скупштину, француски председник Емануел Макрон је 5. септембра за премијера именовао седамдесетрогодишњег Мишела Барније (Michel Barnier). Барније је, иначе, члан странке Републиканаца (Les Républicains – LR), са богатим политичким искуством како на националном нивоу, тако и унутар институција Европске уније, У Француској је у неколико наврата обављао дужност министра у владама под вођством конзервативних партија Окупљање за републику (Rassemblement pour la République – RPR) и Унија за народни покрет (Union pour un mouvement populaire – UMP). Што се тиче органа Европске Уније, Барније је био део Европске комисије као комесар за унутрашње тржиште и услуге, као и главни преговарач Европске Уније у процесу изласка Уједињеног Краљевства из ове супранационалне организације.
Вреди нагласити да се садашњи француски премијер истакао мање-више жестоким изјавама, које одају његову конзервативну природу. Примера ради, исказао је став да Француска треба да суспендује имиграцију из држава које нису чланице Европске Уније у трајању од три до пет година (ОВДЕ). Аутору ових редова је, као правнику, свакако најзанимљивија његова изјава, достојна Уставног суда Пољске, о потреби поновног успостављања „правног суверенитета“ Француске, кога угрожавају пресуде Суда правде Европске Уније, са седиштем у Луксембургу, и Европског суда за људска права из Стразбура (ОВДЕ)
Занимљиво је да је позицију председника владе добила политичка странка, која је у другом кругу избора освојила свега 5,41% гласова. Наиме, председник Макрон је претходно одбио да за премијера именује кандидаткињу првопласиране левичарске коалиције Нови народни фронт (Најзначајнији чланови ове коалиције су странке Непокорена Француска (La France insoumise), Социјалистичка партије (Parti socialiste – PS), Еколози (Les Écologistes) и Комунистичка партија Француске (Parti communiste français)., тридесет седмогодишњу Луси Касте (Lucie Castets), правдајући такву одлуку немогућношћу да ова коалиција успостави институционалну стабилност. Ваља споменути да хипотетичко именовање Луси Касте не би представљало први случај постојања кохабитације на француској политичкој сцени.
Стога делује оправдан гнев унутар наведене коалиције левих странака изазван јучерашњим именовањем Барнијеа. Оливије Фор (Olivier Faure), лидер Социјалистичке странке, која је Петој републици дала два председника – Франсоа Митерана (François Mitterrand) и Франсоа Оланда (François Hollande) – је именовање Барнијеа назвао „демократском издајом“ (ОВДЕ), док је оснивач и шеф Непокорене Француске Жан-Лик Меланшон оптужио Макрона да је „француском народу украо избор (премијера – додао И. Ј.)“, позивајући своје симпатизере да на улицама искажу неслагање са овом одлуком (ОВДЕ). Имајући у виду радикално противљење чланова Новог народног фронта, праћено ватреним изјавама, ваља се запитати каква је будућност Барнијеa као председника владе, односно да ли он може гарантовати институционалну стабилност. Одговор на ово питање зависи од резултата, од стране споменуте левичарске коалиције већ најављеног, гласања о неповерењу.
Гласање о неповерењу
Иако важећи француски Устав из 1958. године предвиђа да председник Републике именује премијера (чл. 8, ст. 1), тe и остале чланове владе на предлог премијера (чл. 8, ст. 2), не треба занемарити утицај Народне скупштине. Наиме, ово законодавно тело може изгласати неповерење влади (motion de censure). У историји француске Пете републике, неповерење влади је успешно изгласано само једном, 1962. године, што је навело тадашњег премијера Жоржа Помпидуа (Georges Pompidou 1911-1974) да поднесе оставку.
За покретање гласања о неповерењу је неопходно да такав захтев потпише најмање једна десетина чланова Народне скупштине (чл. 49, ст. 2), односно 58 посланика. Како Нови народни фронт, који је већ најавио да ће покренути гласање о неповерењу, располаже са укупно 182 посланичка места, више је него јасно да је наведени почетни услов испуњен. Међутим, за изгласавање неповерења је потребна подршка (апсолутне) већине чланова Народне скупштине (најмање 289 посланика), при чему се узимају у обзир једино гласови у корист таквог предлога (чл. 49, ст. 2). Због тога је прихватљиво тумачење да су они посланици који су остали уздржани заправо дали глас подршке влади. Коначно, ако Народна скупштина изгласа неповерење влади, председник владе је дужан да поднесе оставку председнику Републике (чл. 50).
У овом тренутку је извесно да посланици из редова макронистичке коалиције Заједно за Републику (Ensemble pour la République – 168 посланика), те из странке Републиканаца (46 посланика) неће гласати у корист изгласавања неповерења влади, док Нови народни фронт сам не располаже апсолутном већином гласова. Стога кључну важност добија будуће поступање коалиције окупљене око Националног окупљања (143 посланика). Уколико би посланици који припадају овој коалицији гласали заједно са Новим народним фронтом, оставка Жоржа Помпидуа више не би била једини случај успелог изгласавања неповерења у историји Пете републике, а председник Макон не би, за разлику од његовог славног претходника Шарла де Гола 1962. године, могао опет распустити Народну скупштину и расписати поновне (превремене) изборе, будући да Устав то забрањује у року од годину дана након одржавања избора (чл. 12, ст. 4).
Бивша председница Националног окупљања, која је сада на челу посланичке групе ове партије, Марин ле Пен је већ изнела захтев да нови председник владе мора да поштује 11 милиона Француза који су гласали за њену странку, док је као теме које је нова влада дужна узети у обзир посебно навела неконтролисану имиграцију, пораст несигурности и куповну моћ Француза (ОВДЕ). Такође, навела је да Национално окупљање неће бити део Барнијеове владе. На основу наведе изјаве се не може са сигурношћу тврдити да ли ће ова странка подржати предлог за изгласавањем неповерања. Евентуална уздржаност Националног окупљања у највећој мери зависи од Барнијеровог политичког програма.
Последице по политичку сцену
Јасно да је главна последица Макронове одлуке да именује Барнијеа за премијера нагло јачање улоге Националног окупљања. Подсетимо да је, после другог круга избора, коалиција окупљена око ове странке представљана губитничком, иако је освојила највећи број гласова. Међутим, данас је стање радикално другачије. При томе, треба имати у виду да ће Национално окупљање вршити огроман утицај на рад владе у будућности и изван хипотетичког неуспешног изгласавања неповерења. Наиме, заједничким деловањем са Новим народним фронтом, може бити избегнуто и спречено усвајање владиних предлога закона.
Даље, може се тврдити да за Макрона левичарске странке окупљење у Новом народном фронту представљају већу и озбиљнију опасност од (крајње) десних странака. Следствено, спреман је прихватити ризик да постојање и будући рад владе у кључној мери зависе од екстремно десне политичке групације, којој је настојао и успео смањити број посланика користећи се „предностима“ униноминалног већинског изборног система. Такође, висок ниво недоследности је приметан и код Републиканаца, посебно ако се узме у обзир озбиљна унутрашња криза коју је ова странка претрпела због одлуке њеног тадашњег лидера Ерика Ћотија (Éric Ciotti) да на изборима наступа заједно са Националним окупљањем.
На концу, вреди подвући да су управо крајње десне странке навикле да буду те против којих се стварају непринцијалне коалиције и „санитарни кордони“, што су показали и недавно одржани избори за Европски парламент. У том смислу, Француска може представљати изузетак, те стога овакво, првенствено Макроново, поступање спроведено са циљем онемогућавања приступа карикама моћи странкама крајње левице – уз резерву да још није извесно да ли ће уродити плодом, уз огромну вероватноћу, односно извесност, да Национално окупљање неће бити део владе у смислу представљености преко министара из редова странке, те имајући у виду различите историјске околности – много више подсећа на вишедеценијску праксу искључивања Комунистичке партије Италије из власти за време Хладног рата, познату као conventio ad excludendum.
Иван Јокановић за Компасинфо
