Историја хришћанства јесте историја и нашега народа. Народ страдања, мука, подвига, али и Васкрсења и славне историје. Откако смо завјетни народ, и откако смо крштени народ, сва та страдања имају свој смисао, и у име тога Смисла — Господа Христа — страдали смо, гинули и бивали мучени. На тај начин, колико год да је тешко или да смо одступили, ипак смо велики залог дали — крв мученика из нашега народа била нам је свједочанство.
Јесмо одступали од Бога, али Бог од нас није — ни онда када смо идолопоклонички заступали идеологију атеизма. Бог нас је чекао на новим стратиштима која су нас кроз Голготу враћала на једину смислену одредницу — Васкрсење. Свети Стефан Немања се два пута крстио, али и наш народ се два пута крстио — једном водом у Светој Тајни Крштења, а други пут у крви и мучеништву.
Страдали смо с надом у Васкрсење, а Христово Васкрсење јесте залог нашег васкрсења — ако смо већ Христови. Убијали су нам дјецу, младост и живот. Сви смо ми стријељани у Крагујевцу — болној рани мог народа, рани која боли од Подгорице до Книна, од Сомбора до Призрена — сваког од нас. Српске мајке немају више суза да оплачу свако стратиште, али запамтимо: Господ је увијек с онима који страдају.
Разапети између Косова и Метохије и Републике Српске. Памтимо страдања. Република Српска настала је на крви мученика Јасеновца, као брана да се не понови НДХ. Створена у борби за опстанак, уз оплакивање бањалучких беба, уз херојску борбу за своја огњишта — свака стопа од Коридора до Митровданске офанзиве заливена је крвљу. Освештана страдањем, наша Република Српска постаје гарант слободе и спречавања новог геноцида над нама.
Двије ране нашег народа спојене су као двије коморе срца наше Матице — Србије. Не живе сви Срби у њој, али живе за њу. Све ово обједињује најважнија и најстарија српска институција.
Српска православна црква је темељ и стожер народног идентитета — гдје год Срби живјели. Од завичајних села до далеких метропола расијања — она је тиха сила која сабира, оснажује и чува народно биће. Није само храм, већ дом памћења, језика и предања. Она није прошла, већ вјечна садашњост нашег постојања и сигуран пут у сутрашњицу.
Најбоља анмнеза душевног стања нашег народа јесте — Косово и Метохија. Какви смо према Космету, такви смо и према себи. Много пута су нам убијали тијело — јаме су пуне наших костију од Косова и Пребиловаца до Јасеновца. А сада нам убијају душу, док смо ми пасивни — чак, неки од нас су и саучесници. Но, пркос и понос се увјек рађају у најдубљој тами. Христос побјећује таму, смрћу смрт уништава и нама који нисмо ни свјесни да смо у горбовима живот даје.
Боли нас свака суза, свака кап крви, свако ружно дјетињство, свака траума. Боли нас наша Голгота. Боли нас наша душа. Боли нас наш Космет. Али чекамо Васкрсење.
Свети Никодим Српски у предговору књиге Јерусалимског типика пише да ће нам свемогући Бог, за наше немоћи, дати духовну моћ — ако ми најприје покажемо труд. Свјесни смо себе. Гушили су нас, истребљивали, прогонили и покушавали лоботомијом да нам направе преумљење. Али нису успјели. Наш је коријен на Небу, а темељи зацементирани костима наших предака. Ми знамо ко смо!
Потомци Ћеле-куле, они чија се крв скорила над кољем османлијских завојевача. Насљедници преживјелих из Јасеновца, Јадовна, Пага, логора Првог свјетског рата, пасијих гробаља, „Олује“, „Бљеска“, Братунца, Возуће, Мурина, мартовског погрома, бомбардовања и сатирања — планског и систематског. Сва позната и непозната страдања. Нема њиве у нашем народу која није гробље, нема потока и ријеке којом није текла крв Срба.
Плач мајки, сузе убијене дјеце у највећој агонији — нико нам никада неће ни признати, а камоли указати минимум саосјећајности. Највеће жртве желе представити као џелате — управо џелати. Но, неправду је Господ трипи морамо и ми који се позивамо на име Његово.
Срби никада неће добити правду од овог свијета. Наша правда је у нашој химни, у Богу. Онај ко страда с Богом — с Њим и васкрсава. Па макар то био и читав народ, ма колико оклеветан. Господа су такође оклеветали да је разбојник — они чија је глобална агенда владала свијетом у то вријеме.
Нама остаје само да се ујединимо око вјечнога, око Бога — да бисмо имали шансу да преживимо ово. Слога биће пораз врагу!
Небојша Лазић, теолог
Главни уредник Компас инфо
