Prošlo je više od godinu dana od početka studentskih i građanskih protesta u Srbiji. Aleksandar Vučić i njegovi saradnici, trgovinom državnom teritorijom i gaženjem ustava, odavno su uveli zemlju u najdublju moralnu i političku krizu. Za razliku od Srba na Kosovu i Metohiji, većina građana centralne Srbije to ne oseća, jer rasparčavanje naše zemlje sprovodi se postepeno i smišljeno, korak po korak. Kriza je sada, zbog dugog trajanja unutrašnjih sukoba, samo postala lako vidljiva. Njene glavne aktere i unutrašnja kretanja nastojao sam da uočim i istaknem u tekstovima Kultura uvreda, Odrediti prioritete i Plodovi pobune. Šta se danas događa i dokle smo u međuvremenu stigli?
Već dugo i predugo ukazujem na pogubnu politiku aktuelnog režima. Sa druge strane, mnogo puta sam pisao o intelektualnoj desuverenizaciji i propadanju srpskog univerziteta. Posle svega, kada čovek gleda posledice procesa na koje je odavno upozoravao, on mora da se zapita: čemu više bilo kakvo pisanje? Zar nisam i o režimu, i o srpskoj dnevnoj politici, i o srpskom univerzitetu, već rekao sve što je trebalo reći?
Mora se ponavljati. Treba i dalje zvoniti na uzbunu. Jer, još nije gotovo. Naprotiv, mi smo usred procesa započetog 1914. godine – rasparčavanja srpskog kulturnog, političkog, etničkog prostora i njegovog posledičnog, genocidnog uništenja. Godine 1941. i 1991. bile su samo usputne stanice.
To je perspektiva iz koje se mora posmatrati sve što se događa u našem javnom i političkom životu. Srbija i srpski narod u regionu – u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Federaciji BiH, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji – i danas se nalaze u egzistencijalnoj opasnosti.
Današnji pohod NATO država na Rusiju započet je 1991, u ratovima protiv Srba. Mi, međutim, više nismo jedini evropski narod koji je biološki ugrožen; svi smo na ivici Armagedona. Vođe Evropske unije javno, sa samoubilačakim žarom, zazivaju rat sa Rusijom. Ona se sprema za odbranu. SAD, pod Trampovom administracijom, pokušavaju da izbegnu opšti sukob, ali, ako rat počne, one će teško moći da napuste svoje NATO saveznike. Malo ko veruje da će se, ukoliko dođe do rata, velike sile odreći upotrebe nuklearnog oružja. To što je u zapadnoevropskim zemljama rusofobija jača od nagona za samoodržanjem nije, na žalost, samo njihova nevolja. Ako do rata dođe, svima nam preti opšta propast.
Srbija je opkoljena zemljama koje prema njoj ne vode prijateljsku politiku. Među njima ima i onih koje svoj identitet grade na otvorenoj srbofobiji, pa čak i na slavljenju ili negiranju genocida koji su tu nad Srbima počinjeni u dva svetska rata. Na njihovim teritorijama srpsko stanovništvo se danas sistematski marginalizuje, zastrašuje i asimiluje. Skoro sve susedne zemlje su članice NATO pakta, što posebno usložnjava naš položaj. Neke od ovih država ne bi se ustezale da iskoriste opšti sukob kako bi ponovo jurišale na Srbe. Hrvatska, koja je osovina svih antisrpskih koalicija, ubrzano se naoružava. NATO trupe Srbija, uostalom, ima na svojoj teritoriji, na Kosovu i Metohiji. Tu se Srbi i danas suočavaju sa etnički motivisanim progonom, sa baš onakvim genocidom kako su ga UN definisale 1948. godine (ovde). NATO trupe se nalaze i na tlu Republike Srpske. Njoj, ukidanjem bilo kakve zakonitosti i procedura, pokušavaju da oduzmu najvažnija zakonska ovlašćenja i da je pretvore u praznu ljušturu.
U takvim uslovima, mi imamo ostrašćene unutrašnje sukobe i manihejsku, nepomirljivu podelu unutar same Srbije. To duže od godinu dana vezuje ruke države i njenih institucija. Režim je već Briselskim sporazumom iz 2013. moralno i politički delegitimizovan. To što su ti ljudi i danas na vlasti, umesto da odgovaraju zbog kršenja ustava i ugrožavanja teritorijalnog integriteta zemlje, otkriva dubinu krize u kojoj se Srbija nalazi. Od tada, oni su nebrojeno puta neprijatelju nudili „razgraničenje“ na Kosovu i Metohiji, potpisali Vašingtonski sporazum, usmeno prihvatili Nemačko-francuski ultimatum i Ohridski aneks, kojima su se i formalno odrekli srpske Svete zemlje. Ukinuli su gotovo sve srpske institucije i ugasili svaki otpor Srba na severu Kosova. To neprijatelju šalje poruku o slabosti Srbije i izlaže je opasnosti od daljeg rasparčavanja.
Aleksandar Vučić i njegovi saradnici ne trguje samo Kosovom, nego čak i sećanjem Srba na genocid u NDH. Oni vode višegodišnju kampanju umanjivanja broja srpskih (ne i jevrejskih i romskih) žrtava Jasenovca i uporno odbijaju da u Narodnoj skupštini izglasaju rezoluciju o ovom genocidu. Znamo da smo u opasnosti, da bi u ovom trenutku trebalo izbegavati sukobe sa Hrvatskom i njenim zaštitnicima na Zapadu, ali postoje stvari kojima se ne trguje. Kosovo i Jasenovac zaista su dve najskuplje srpske reči.
Najplodniju zemlju u Srbiji režim rasprodaje stranim rudarskim kompanijama. Osnovno i srednje školstvo temeljno su upropašćeni. Vlast je 2024. otvoreno zapretila rasprodajom i privatizacijom srpskog visokog školstva. Te pretnje itekako su doprinele pobuni studenata i profesora na srpskim univerzitetima.
Pobuna je, dakle, potpuno opravdana. Ali, zbog čega je izbila? Masovna pogibija na železničkoj stanici u Novom Sadu predstavlja užasnu tragediju, zbog koje odgovorni moraju da budu privedeni pravdi. Tobože opozicioni mediji, u britanskom vlasništvu, nametnuli su, međutim, odmetnutim studentima i građanima svoj diskurs, svoje zahteve, svoje ljude. Na tim televizijama i u tim novinama glavnu reč vode pristalice nezavisnosti ne samo Kosova, nego i Vojvodine. Među njima ima pravih srbofoba; rusofobija i blaćenje Srpske pravoslavne crkve deo su njihove uređivačke politike. Čak i tobožnji nacionalisti na koje su se studenti oslonili, preporučeni su im na tim medijima. Neki su među studente stigli pravo iz političkog podzemlja. Ima nemalo i onih koji su do juče bili u ovoj ili onoj vrsti saradnje sa režimom, pa sada ulagivanjem studentima i napadima na one koji misle drugačije, pokušavaju da operu biografije i ostvare ambicije.
Od početka sam upozoravao na to da se u studentskim zahtevima Kosovo, kao simbol egzistencijalne i moralne opasnosti kojoj smo svi izloženi, ne pominje ili se stavlja na (pret)poslednje mesto, da proteste usmeravaju i vođe nameću strani mediji, da se opravdano nezadovoljstvo studenata i građana usmerava u „poželjnim“ pravcima, da se mora razmisliti o tome da li borba protiv korupcije i „borba za pravednije društvo“, mogu da budu važniji od borbe za goli fizički opstanak. Upozoravao sam i na to da će, ukoliko se to ne promeni, patrioti među studentima i građanima ostati samo pešadija, dok će njihove trobojke biti tek izraz političkog folklora. Još u januaru 2025, potpisao sam poziv poveće grupe profesora i naučnih radnika na dijalog o ovim temama, pod naslovom Srpski put.
Na ova upozorenja odgovarano je sa pravim revolucionarnim gnevom i fanatizmom koji ne trpi neslaganja. Politički polusvet, koji je u studentima video sredstvo za ostvarivanje svojih ambicija, posebno se potrudio da denuncira svakog u kome je video pretnju i konkurenciju.
Kada se to zna, onda ne bi trebalo da bude bilo kakvog čuđenja zbog toga što se ovaj pokret danas gasi i posustaje. I blokade fakulteta su se, izgleda, okončale. Već dugo nema masovnih političkih okupljanja. Između samih studenata, između studenata i političkih partija, između kandidata za tzv. Studentsku listu, zavladala su trvenja i svađe. Poslednjih dana britanski mediji u Srbiji kao da se okreću protiv Studentske liste. Vreme će pokazati da li to čine po nalogu stranih vlasnika, ili su vođe opozicije koje u ovim medijima i dalje imaju svoje akcije odlučile da spreče studente da im uzmu glasače. Ako se ovako nastavi, ako im Vučić ispuni zahteve i zakaže vanredne izbore, pod svojim uslovima, Studentska lista biće samo još jedna opoziciona grupacija u Narodnoj skupštini.
Tako bi moglo da se ispostavi da ovaj pokret nije „pumpao“, nego „ispumpao“ ogromnu energiju i opravdan gnev građana. Ista stvar, zbog istih ljudi, dogodila se sa pokretom „Srbija protiv nasilja“, koji je 2023. poslužio za odvraćanje pažnje Beograda sa istovremenog, odlučujućeg sloma Srbije na severu Kosova. Baš kao što su i studentska „lipanjska gibanja“ 1968. odvratila pažnju Srba sa onoga što se tada događalo na Kosovu i u Hrvatskoj.
Srpsko školstvo, koje je i pre blokada bilo na kolenima biće, po svoj prilici, glavna žrtva neuspeha ovog pokreta. Mlade, naravno, treba podsticati da se bore za svoju zemlju i svoju budućnost. Ali, čak ni u samim srpskim školama, ni na univerzitetu, ne postoji osnovna svest o tome da ne postoje razlozi zbog kojih treba uništavati osetljive sisteme škola i univerziteta, od kojih doslovno zavisi naša budućnost. Nastavnici i profesori izgubili su poslednje ostatke autoriteta. U elitnim beogradskim gimnazijama oni se bore da povrate bilo kakvo poštovanje đaka, podleglih laskanjima da su pametniji i čestitiji od svojih profesora. Svemoćni, bahati roditelji „pumpali su“ i blokirali ne samo srednje, nego i osnovne škole. Čak i među osnovcima zavladala je nekakva protopolitička isključivost i logika gomile. Brzopletošću i političkom ostrašćenošću osramotili su se, na žalost, i mnogi nastavnici i profesori. Sve što je po školama i univerzitetima uspelo da ostane na nogama, biće dotučeno osvetom režima. Današnji haos u Petoj beogradskoj gimnaziji i nova pravila finansiranja univerziteta, koja se uvode od 1. januara 2026, svedoče o tome.
Odgovornost za ovaj neuspeh ne snose studenti koji, bez ikakvog političkog iskustva, nisu uspeli da se odbrane od bulumenti NATO medija, NATO profesora, NATO nacionalista i NATO levičara. Oni su ih, udruženi, sprečili da postave prava pitanja i učinili ih potpuno bezopasnim. Zarazili su ih duhom sektaštva i beskrajnih međusobnih sukoba. Politički vampiri popili su krv studenata. Kao i 1968, oni će najambicioznije kooptirati u svoje redove, dok će većinu odgurnuti na političku marginu.
Studentski performansi, pešačenja i vožnje biciklima do Brisela i Strazbura, ostavili su NATO države, od koji su očekivali podršku, potpuno ravnodušnim. Aleksandar Vučić je i Briselu i Strazburu dao ono što su od nas tražili. Nije im samo isporučio Kosovo i Metohiju. Pokazao je spremnost da se obračuna i sa Miloradom Dodikom. Što je najvažnije, on sada radi na potiskivanju Rusije iz srpskog energetskog sektora. Ako nas, posle svega, uvede i u sukob sa Moskvom, biće to slom svake srpske nacionalne politike.
Globalne promene – jačanje Rusije i Kine, slabljenje Zapada, raskol između EU i SAD – sve to ide u našu korist. Vreme radi za nas. Srbija, međutim, ubrzano tone u vrtlozima dnevne politike, proračunate izdaje, zaslepljenog koristoljublja i revolucionarnog fanatizma.
