Veliki Lešek Kolakovski je napisao kako nam se „tradicionalni pojam istine čini sve suvišnijim, neuspešnijim i anahroničnijim u odnosu na rašireno uverenje u istu vrednost svih gledišta i svih vizija sveta. Onaj ko veruje da je pomračenje Meseca posledica položaja Zemlje u odnosu na njen satelit u istoj je saznajnoj situaciji kao i onaj koji tvrdi da je do pomračenja dovela pakost velikog krokodila koji je progutao našeg nebeskog pratioca (druga intertretacija je čak bolja, jer je zabavnija)“.
Danas nam je sasvim jasno da će kao istina biti prihvaćena zabavnija ili tržišno i politički upotrebljivija tvrdnja, a sve veća dominacija i etabliranje različitih alternativnih naracija iz svih oblasti znanja, u vidu onog što se obično podvodi pod pseudonauku ili konspirilogiju, to samo potvrđuje.
S druge strane, masovno nepoverenje prema zvaničnim narativima ima svoje razloge, pre svega u zloupotrebi pretenzija na istinu od strane ideoloških elita, korporacija ili, u krajnjoj liniji, od institucionalizovane nauke, koja ponekad ne preza od toga da svoj autoritet zasnuje prema kriterijumima religijskog, odnosno postane zamena za religiju.
Već sama dominacija pojma „narativ“ sugeriše konstruktivan, uslovan i time relativan odnos prema istini. Kao i to da narativ, odnosno pripovest uvek neko pripoveda, a to je neko ko ima moć i svakako ne pripoveda ono što bi bilo protivno njegovim interesima.
Ukratko, razapeti smo između zlopotrebe sistema znanja od strane raznih instanci moći i negiranja i relativizacije svakog oblika ljudskog znanja. Zloupotrebe je uvek bilo, ali sad je dodatno zaoštrena vrtoglavim usponom tehnologije, najviše na planu veštaške inteligenije, genetike i nuklearnih i istraživanja na nano-novou, koji dosežu do sada neslućene mogućnosti uticaja na ljudsku svest, našu biološku prirodu i antropološki identitet, kao i sam opstanak čoveka i svega živog na Zemlji.
Takođe, zdravo je imati sumnju u mogućnost čoveka i njegovih spoznajnih metoda i sistama da dosegnu i formulišu nekakvu apsolutnu i bespogovornu istinu, ali totalno negiranje ljudskih spoznajnih mogućnosti, kao i dostignutih dometa ljuskog znanja može koristiti samo moćnicima, tim više što su njihove namere u većoj suprotnosti sa interesima i – mora se reći – vrednostima većine.
U takvim okolnostima se možda ne može puno uraditi, ali je tim veća odgovornost naučnika i mislilaca u tome da svoje znanje i sposobnost mišljenja olako ne pretvaraju u robu i spektakl, kao i da ne relativizuju kriterijume istinitosti, nego da ih pooštravaju na način koji do sada nije bio uobičajen, jer možda nije bio ni potreban.
Koliko je to realno u današnjoj sistematskoj i svakako ciljanoj krizi obrazovnih i naučnih institucija na svetskom nivou, to je veliko pitanje. Odgovor koji bi sugerisao da bi rešenje bilo u suverenizaciji država ili u stvaranju alternativnih formi organizovanja spoznajnih i obrazovnih aktivnosti, teško da još ne može biti sasvim izvestan.
I svakako da u najvećoj meri zavisi od oblika političkog legitimiteta i time načina formiranja elita i njihove reprodukcije koji nas čekaju i budućnosti, što je izuzetno teško predvideti.
