Теодор Адорно у свом класичном делу „Жаргон аутентичности“ наводи пример свог колеге и сарадника Макса Хоркхајмера, који је дами која је одушевљено изјавила како је философ Хајдегер „људе коначно опет суочио са њиховом смрћу“, одбрусио како је Лудендорф (немачки генерал из Првог светског рата) то учинио много боље.
Дакле, са смрћу се истински суочавамо тек у искуству, а не у теорији, идеји или идеологији, макар била и Хајдегерова. Ипак, искуство смрти не може бити непосредно и непосредовано, што је случај са свим нашим искуствима, али са смрћу поготово.
Јер суочити се са смрћу можемо само кроз одређену идеју или представу смрти, а подстакнуто смрћу неког другог човека, сопственом болешћу или неким догађајем који нас подсећа на сопствену крхкост, односно пролазност и непостојаност нашег постојања на овом свету.
Са смрћу се дакле искуствено заиста суочавамо тек у сопственом умирању. Али да ли се и ту може говорити о правом, а посебно чистом и непосредном искуству, под условом да такво искуство уопште може да постоји? Посебно ако је смрт нагла и неочекивана, па и не стигнемо да је рефлектујемо и тиме уистину искусимо, или ако је умирање праћено помућењем и изменом свести. Чак и кад умиремо свесни тога шта нам се догађа, опет на то искуство гледамо посредовањем, путем сопствених представа, уверења, других искустава, перцептивних и других ограничења и калупа унутар којих живимо.
У основи, искуство смрти можемо имати тек као једно од животних искустава, у ком са становишта наших животних уверења, ставова и сазнања гледамо на смрт и осмишљавамо је, као и тако што свој живот, своје изборе, одлуке и уверења, сагледавамо са становишта смрти, која је, како често волим да кажем, једина извесност наших живота.
Ако је смрт заиста једина извесност наших живота, а у нашем искуству нам изгледа да је тако, онда би она могла бити схваћена и као темељ, основа нашег живота, оно то га најдубље одређује, оно на чему би заправо требало да га заснивамо.
То делује апсурдно и онеспокојавајуће, тим пре ако имамо перспективу која нас учи да је смрт само прелазак у неки други или преображени свет, како је она производ пада, који ће бити укинут по васкрсењу. Али чак и на тај начин смрт није нешто узгредно и непостојеће, оно је део нашег света и део нашег овдашњег искуства, јединог које имамо, од кога не можемо побећи, већ га само евентуално осмислити и преобразити на начин којим ћемо смрт сагледати као нешто што није наш коначни крај и коначно одређење, што се може и мора превазићи и победити, и на појединачном и на колективном, па и на космичком и онтолошком плану.
Али остаје то да се са смрћу морамо суочити и да њена неизбежност боји читав наш живот, чак и онда када нам она није у свести. Смрт је општи феномен, јер умире све живо и распада се све што није живо, али смрт је истовремено и „наша“, где свако од нас има „своју“ смрт, у ком умире баш он као јединствен и непоновљив човек у историји света. Свака смрт је иста и (апсолутно?) различита, што зависи и од нашег односа према смрти који смо градили за живота.
Ипак, какав год однос градили према њој, никако не можемо знати каква ће тачно бити наша смрт, што важи чак и за помно испланиране акте самоубиства, јер спољне чињенице које прате смрт и начини који до ње доводе нису смрт сама нити „наше“ искуство смрти.
Због света тога божанска икономија која подразумева и рођење и смрт Бога у земаљском свету, има највећи могући значај за сваког од нас. Јер и смрт Исуса Христа је била „његова“ смрт, само његова, са његовим јединственим искуством смрти. Ипак, наша вера да та јединствена смрт има значаја за све нас и да је за све нас победила смрт, без обзира на то што морамо да прођемо кроз њена врата, темељ је свега чему се надамо, а тиме и односа према смрти за сваког од нас.
Конкретни, историјско постојећи Исус Христос који је умро, а потом васкрсао, темељ је и начин нашег односа према смрти, а то подразумева да је тај однос евхаристијски, литургијски и црквени, не дакле као спољашње опонашање нечије смрти, макар тај неко био и превечни Бог, или индивидуална и субјективна вера која тој смрти налази смисао, него учешће у њој како бисмо се сви утврдили у Телу Христовом, и васкрсли заједно за њим.
Једино у томе смислу, смрт не може бити само „наша“, него је ствар целокупне саборне заједнице верних, у свим временима и просторима, целокупног Тела Христовог, Цркве у њеној трансисторијској и метаисторијској пуноћи.
