Teodor Adorno u svom klasičnom delu „Žargon autentičnosti“ navodi primer svog kolege i saradnika Maksa Horkhajmera, koji je dami koja je oduševljeno izjavila kako je filosof Hajdeger „ljude konačno opet suočio sa njihovom smrću“, odbrusio kako je Ludendorf (nemački general iz Prvog svetskog rata) to učinio mnogo bolje.
Dakle, sa smrću se istinski suočavamo tek u iskustvu, a ne u teoriji, ideji ili ideologiji, makar bila i Hajdegerova. Ipak, iskustvo smrti ne može biti neposredno i neposredovano, što je slučaj sa svim našim iskustvima, ali sa smrću pogotovo.
Jer suočiti se sa smrću možemo samo kroz određenu ideju ili predstavu smrti, a podstaknuto smrću nekog drugog čoveka, sopstvenom bolešću ili nekim događajem koji nas podseća na sopstvenu krhkost, odnosno prolaznost i nepostojanost našeg postojanja na ovom svetu.
Sa smrću se dakle iskustveno zaista suočavamo tek u sopstvenom umiranju. Ali da li se i tu može govoriti o pravom, a posebno čistom i neposrednom iskustvu, pod uslovom da takvo iskustvo uopšte može da postoji? Posebno ako je smrt nagla i neočekivana, pa i ne stignemo da je reflektujemo i time uistinu iskusimo, ili ako je umiranje praćeno pomućenjem i izmenom svesti. Čak i kad umiremo svesni toga šta nam se događa, opet na to iskustvo gledamo posredovanjem, putem sopstvenih predstava, uverenja, drugih iskustava, perceptivnih i drugih ograničenja i kalupa unutar kojih živimo.
U osnovi, iskustvo smrti možemo imati tek kao jedno od životnih iskustava, u kom sa stanovišta naših životnih uverenja, stavova i saznanja gledamo na smrt i osmišljavamo je, kao i tako što svoj život, svoje izbore, odluke i uverenja, sagledavamo sa stanovišta smrti, koja je, kako često volim da kažem, jedina izvesnost naših života.
Ako je smrt zaista jedina izvesnost naših života, a u našem iskustvu nam izgleda da je tako, onda bi ona mogla biti shvaćena i kao temelj, osnova našeg života, ono to ga najdublje određuje, ono na čemu bi zapravo trebalo da ga zasnivamo.
To deluje apsurdno i onespokojavajuće, tim pre ako imamo perspektivu koja nas uči da je smrt samo prelazak u neki drugi ili preobraženi svet, kako je ona proizvod pada, koji će biti ukinut po vaskrsenju. Ali čak i na taj način smrt nije nešto uzgredno i nepostojeće, ono je deo našeg sveta i deo našeg ovdašnjeg iskustva, jedinog koje imamo, od koga ne možemo pobeći, već ga samo eventualno osmisliti i preobraziti na način kojim ćemo smrt sagledati kao nešto što nije naš konačni kraj i konačno određenje, što se može i mora prevazići i pobediti, i na pojedinačnom i na kolektivnom, pa i na kosmičkom i ontološkom planu.
Ali ostaje to da se sa smrću moramo suočiti i da njena neizbežnost boji čitav naš život, čak i onda kada nam ona nije u svesti. Smrt je opšti fenomen, jer umire sve živo i raspada se sve što nije živo, ali smrt je istovremeno i „naša“, gde svako od nas ima „svoju“ smrt, u kom umire baš on kao jedinstven i neponovljiv čovek u istoriji sveta. Svaka smrt je ista i (apsolutno?) različita, što zavisi i od našeg odnosa prema smrti koji smo gradili za života.
Ipak, kakav god odnos gradili prema njoj, nikako ne možemo znati kakva će tačno biti naša smrt, što važi čak i za pomno isplanirane akte samoubistva, jer spoljne činjenice koje prate smrt i načini koji do nje dovode nisu smrt sama niti „naše“ iskustvo smrti.
Zbog sveta toga božanska ikonomija koja podrazumeva i rođenje i smrt Boga u zemaljskom svetu, ima najveći mogući značaj za svakog od nas. Jer i smrt Isusa Hrista je bila „njegova“ smrt, samo njegova, sa njegovim jedinstvenim iskustvom smrti. Ipak, naša vera da ta jedinstvena smrt ima značaja za sve nas i da je za sve nas pobedila smrt, bez obzira na to što moramo da prođemo kroz njena vrata, temelj je svega čemu se nadamo, a time i odnosa prema smrti za svakog od nas.
Konkretni, istorijsko postojeći Isus Hristos koji je umro, a potom vaskrsao, temelj je i način našeg odnosa prema smrti, a to podrazumeva da je taj odnos evharistijski, liturgijski i crkveni, ne dakle kao spoljašnje oponašanje nečije smrti, makar taj neko bio i prevečni Bog, ili individualna i subjektivna vera koja toj smrti nalazi smisao, nego učešće u njoj kako bismo se svi utvrdili u Telu Hristovom, i vaskrsli zajedno za njim.
Jedino u tome smislu, smrt ne može biti samo „naša“, nego je stvar celokupne saborne zajednice vernih, u svim vremenima i prostorima, celokupnog Tela Hristovog, Crkve u njenoj transistorijskoj i metaistorijskoj punoći.
