U davna vremena, oni koji bi se osmelili, ljubav su izjavljivali pesmama. Danas, oni koji pišu poeziju, prava su retkost. Ipak, i tada i sada, ti kratki redovi su stihovi koji opisuju stanje duha mnogih. Malo je onih koji pišu, a oni koji se i dan danas pronalaze u stihovima Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića, Vaska Pope, Mike Antića, više se i ne broje.
Kada se danas mlad čovek usudi da život posveti pisanju, to je hrabar i zanimljiv potez, a kako izgkeda kada ne ide i kada „baca“ pesme, u najnovijoj epizodi Kompasa, govori mladi pesnik Kosta Kosovac.
Da bi se neko okrenuo poeziji, to mora stvarno da dolazi iz njega
-Da bi se neko okrenuo poeziji, to mora stvarno da dolazi iz njega – još na startu razgovora odlučno nam je pokazao svoj put.
U njegovim pesmama ne mogu se naslutiti godine. Čestim pisanjem o detinjstvu, pokazao je zrelost. Jednom se dvoumio da li da objavi pesmu i prilično lako je doneo odluku.
-Intima ne postoji u ovom poslu, jer, kaže Meša Selimović, a i Momo Kapor ima nešto slično, kaže pisanje je duhovni striptiz i to jeste to skidanje i tako i onda ko god neće da se skida onda on nije potpuno iskren, a to ljudi osete.
Pisanje je davanje sebe do kraja
Znači, pisanje je ustvari davanje sebe, davanje sebe do kraja. I onda ja ne gledam na taj način da sačuvam neku intimu ili čak ne gledam na taj način da bi nekoga mogao povrediti. Razmišljao sam na tu temu, ali uvek, uvek pobedi to da ako nešto smatram da ima kvalitet u sebi, da treba da izađe, onda to objavim. E sad, gde je ta ručna…-zapitao se Kosovac, a onda ponovo pomenuo velikog Mešu Selimovića:
-Nešto ima u meni, neka.. izuzetno zrelo. Pa i neka težina, neka statičnost čak ima u meni, ja sam hteo i to u stihove da stavim, da u meni jma neka statičnost koju bih ja voleo da stavim na točkiće da ipak se lakše pokrećem. Postoji, nije to neka, nikad ja ne bih pričao tuga, pa ja sam sad nešto tužan, melanholičan.
Malo mi je to patetično, ali postoji neka i radoznalost i zapitanost i verovatno neka težina koja me vuče ka poeziji, možda i neka bol na kraju dana jer ja smatram da je bol bitna za pisanje i to je ono što je Meša Selimović rekao da neko piše iz ambicije, a neko iz bola, da iz krika…
A pored bola, za stvaralaštvo je neophodna i hrabrost.
– Za poeziju treba dosta snage- dodao je Kosta.
Prezime koje nosi, u njemu izaziva ponos
Prezime koje nosi, u njemu izaziva ponos, a tako i gleda na sunarodnike koji žive u južnoj pokrajini.
-Ne smemo nikada na Kosovo i Metohiju gledati kao na teret- naveo je mladi pisac.
O ovim temama, ali i šta čitati, kome je posvećena Šestar za oreol, koliko je duhovnost važna, pogledajte u najnovijoj epizodi, a ekipa Kompasa Kosti zahvaljuje na izdvojenom vremenu i divnom razgovoru.
