Neki su je upoznali dok traži pomilovanje za zgužvane misli, drugi su sa njom plakali u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. A mnogi su, baš kao i ona, voleli i želeli oka dva.
Ali jedno je svima zajedničko – na balkanskim prostorima se svako, bio ljubitelj poezije ili ne, u nekom trenutku života sreo sa stihovima Desanke Maksimović.
Bila je pesnik duše, života i mladosti. Njeno pesničko stvaralaštvo je najznačajnije dostignuće jedne žene u srpskoj književnosti. Rođena je na današnji dan 1898. godine.
Njeno književno delo, kako poetsko, tako i prozno, jeste među najobimnijim opusima srpske književnosti 20. veka, smatra Svetlana Šaetović, naučna saradnica Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.
„Nije pripadala nijednoj struji. Imala je autentični izraz, između tradicionalnog i modernog pesničkog obrasca i ostala je dosledna sopstvenom viđenju sveta. Na to su vrlo malo uticali neki društveni događaji i tokovi u književnosti“, govori Šaetović, upravnica Zadužbine Desanke Maksimović
Tokom sedam decenija duge karije objavila je više od 50 zbirki pesama.
„Pesme su njoj navirale, rađale se u njoj, kao da joj je neko diktirao i nikada ih nije doterivale, možda kasnije kad je pisala sonete, ali same pesme su se rađale tek tako“, priča Branislav Milakara, njen sestrić.
Večita sagovornica prirode i ljubavi
Uz stihove poput „sreća je lepa samo dok se čeka“ i „pokošene livade što kraj reke sanja“ odrastale su mnoge generacije.
„Ona ostaje večita sagovornica prirode i ljubavi. Sa njom razgovaraju i mladi i odrasli i nove generacije koje se bave književnošću“, ocenjuje Mina Đurić, docentkinja na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Kaže da „studenti često biraju njene pesme da recituju, da je tumače i dovode u vezu sa drugim pesničkim ostvarenjima primerima.“
„Da li izaziva sećanja na najranije detinjstvo ili pruža odgovore u nekim ključnim istorijskim pitanjima – oni joj se temeljno posvećuju, posebno kada je reč o težnji univerzalnih vrednosti“.
Brankovina kao večita inspiracija
Rođena je krajem 19. veka u Rabrovnici, blizu Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje.
Porodica se brzo seli u Brankovinu, a potom u Valjevo, gde Maksimović pohađa gimnaziju.
„Profesor joj je bio tada čuveni Sima Pandurović, srpski pesnik koji prepoznaje njen talenat i podstiče je da piše. Prvu pesmu objavila je 1920. u časopisu Misao, a četiri godine kasnije, i prvu zbirku, Pesme“, priča Zoran Božić, kustos Muzeja Brankovina, za BBC na srpskom.
Iako se zbog školovanja preselila u Beograd, Valjevo, ali pre svega Brankovina ostaju njena večita inspiracija.
„Stalno je dolazila, držala književne večeri, podržavala mlade pesnike, zato su joj Valjevci i podigli spomenik za života.
„U početku je bila zabezeknuta i negodovala je na tu ideju, ali su joj objasnili da će to biti spomenik posvećen pesništvu, sa njenim likom, pa je nekako prihvatila“, kaže njen sugrađanin Božić.
Pesme su bile njena deca
Maksimović se 1933. udala za ruskog pisca Sergeja Slastikova, koji je emigrirao u Srbiju posle Prvog svetskog rata
Upoznali su se jedne večeri dok je recitovala pesme u ruskom klubu u Beogradu.
„Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili“, ispričala je Maksimović novinaru nedeljnika NIN.
Krvava bajka
Početak Drugog svetskog rata Desanka Maksimović dočekuje u penziji.
Iako je odložila profesorski dnevnik, pero i hartiju nije.
Pogođena streljanjem đaka u Kragujevcu 1941. napisala je Krvavu bajku, pesmu koja će biti objavljena ugledati po završetku rata.
„Ta je pesma zapisana, a ne pisana. U meni je bilo osećanje mržnje i revolta… Kada sam čula šta se zbilo u Kragujevcu, pesma se sama u meni rodila“, ispričala je književnica decenijama kasnije.