Teška vremena traže odgovorne, a to znači zrele ljude. Jedna od važnih osobina zrelosti je odmerenost, imati dakle meru u rečima i delima, što po pravilu znači i ne biti ostrašćen, dakle ne biti rob strasti, a porobljenost strastima sebi i drugima predstavljati kao svedočenje istine.
Takođe, zrelost podrazumeva i odgovornost, dakle biti spreman da se odgovara za svoje reči i dela, ne obavezno pred nekim pravnim ili moralnim sudom, već pred svojom savešću, kao glasom Božijim u nama koji nam govori kako nikada ne bi trebalo da povredimo ni jednog čoveka.
Zreo čovek je, dakle, onaj koji pazi, koji je pažljiv prema onome što čini i govori, a samim tim prema svojim mislima, jer one su često koren ovakvih ili onakvih reči i dela. To podrazumeva da je takav čovek pažljiv prema sebi, sopstvenom jedinstvenom i neponovljivom pojedinačnom postojanju, ali i prema drugima, a te dve stvari su nerazdvojne. Ne možete nauditi sebi, a da time ne povredite i druge, kao i obrnuto. To je nekakav zakon našeg ljudskog opštenja, naše zajednice, čak našeg golog opstanka.
A za čoveka ni jedan opstanak nije „goli“, jer on ne živi samo „o hlebu“. Hleb nije samo simbol hrane kao takve, nego obrađene i nama prilagođene hrane, dakle našeg stvaralačkog delovanja kojim oblikujemo zatečeno i dato u prirodi. Hleb je već činjenica kulture, tako da kada kažemo da čovek ne živi samo „o hlebu“, ne znači da mora da jede da bi živeo, nego mu je potrebno i neko stvaralačko i preobražavajuće činjenje, a ono uvek podrazumeva neki smisao – odgovor na pitanje „čemu sve to“. Makar i implicitan, nasleđen i nereflektovan odgovor, ali ipak odgovor koji deluje u nama i kroz nas.
Samim tim, kad kažemo da je zreo čovek odgovoran, to podrazumeva da ima aktivan odnos prema nekom smislu svog govorenja i činjenja, pa i samog postojanja. Kao takav trudiće se i da bude koliko-toliko slobodan, a ako to ne može biti u potpunosti od prirodnih datosti, može u smislu nepredavanja strastima.
Biti odgovoran, odmeren i neostrašćen, dakle zreo, važno je za naš uravnotežen razvoj i naš odnos sa ljudima, a društvo sa što više takvih ljudi bi moglo da bude – uz u ovom veku nesavladivu palost kao stanje sveta – relativno podnošljiv prostor našeg ovozemaljskog postojanja. A to je nešto što zavisi od svakog od nas pojedinačno. To je zadatak naših života, a ne dokazivanje da smo najbolji od svih drugih i obračunavanje sa bilo kim zbog bilo čega.
