Vaskrs, Praznik nad praznicima, pravoslavni Srbi praznuju sa najvećom pobožnošću, slaveći Hristovu pobedu nad smrću, čime je skinuto prokletstvo sa ljudskog roda i data nada svakom čoveku za vaskrsenje i život večni.
Zato je Vaskrsenje Hristovo posle stradanja i smrti temelj hrišćanske vere i najveći događaj u istoriji čovečanstva.
Slaveći ovaj veliki praznik naš narod je kroz vekove razvio čitav niz običaja i verovanja, te mističnih radnji.
One bi trebalo da doprinesu zdravlju, napretku, zaštiti i proširenju porodice, kao i blagostanju i uvećavanju imetka.
Naravno, ti običaji se razlikuju od kraja do kraja gde žive Srbi, što skupa čini jednu pravu riznicu nematerijalne kulturne baštine i duhovnog nasljeđa našeg naroda.
Dosta tih izvornih običaja je i do danas sačuvano, uprkos činjenici da su neki bili prilagođeni novim vremenima i utkani u savremenije forme, kako se agrarni način života postepeno povlačio pred modernim.
Vaskrs u Vojvodini
Mi ćemo, u skladu sa ranijom praksom pisanja o tim različitostima, reći nešto o običajima proslavljanja Vaskrsa kod vojvođanskih Srba.
Na prostoru severno od Save i Dunava naš narod nesporno živi još od 6. veka, a njegovo prvo sačuvano pominjanje pod imenom Srbi datira od 11. veka. .
Početku Velikog vaskršnjeg posta u Vojvodini prethode Bele poklade, kada se u mnogim mestima jedu neobojena jaja i bijeli luk, zaštitnik od nečastivih sila.
Običaj je da se potroše sva jaja snesena do tog dana, jer su podložna vradžbinama. Tako će se samo ona snesena tokom posta moći upotrijebiti za vaskršnje praznike.
Na poklade se jede i barena šunka, krofne i mrsni kolači.
Svih sedam sedmica posta u Vojvodini imaju svoje nazive: prva se zove Čista, jer se kuća i posuđe čisti od masnoća zbog posta; zatim Pačista sedmica; slijedi Krstopoklonjena, pa Sredoposna (u sredini posta); nakon nje Gluvna, jer se vezuju zvona da ne zvone do Vaskrsa; šesta sedmica je Cvetna, a sedma je Velika.
Cvetna nedelja
Praznik Lazareva subota ili Vrbica pada osam dana pred Vaskrs i ona je pravi praznik dece, koja tad masovno odlaze u crkvu.
Na litije idu sa zvončićima i ubranim vrbovim mladicama, koje po osvećenju upliću u vence. Uoči Lazareve subote u Kikindi je stari običaj da se po sokacima pale vatre lazarice koje mladi preskaču da bi se čistili od greha, a i dokazivali spretnost i hrabrost.
Paljena je, pored velike, i mala vatra koju su preskakala i manja djeca. Uz veliku graju i veselje, u odsjaju večernjih vatri, bili su čašćavani kokicama, krofnama i palačincima iz okolnih kuća.
Sutradan su Cveti ili Cvetna nedelja, posvećena Hristovom ulasku u Jerusalim, gde je radosno dočekan od naroda.
Ženama je na Cveti bilo strogo zabranjeno da šiju, kao i na predstojeću Veliku srijedu. U toku Cvetne nedelje valja se raditi u baštama i vrtovima.
Velika nedelja
Čitava Velika nedelja pred Vaskrs bila je u znaku duboke pobožnosti, molitve, blagosti i umerenosti.
Veliki četvrtak predstavlja dan na koji se Hrist sa svojim učenicima vratio u Jerusalim, gde je održana Tajna večera, kada je on ustanovio i svetu tajnu pričešća.
U Rumenki na ovaj dan pale vatrena ulici, verujući da će tako suzbiti razne insekte i nametnike, a sutradan će vatru paliti samo u crkvenoj porti.
Na Veliki četvrtak nije se radilo osim sejanja bostana, jer se verovalo da će tada dobro roditi. Na taj dan su ponegde žene išle na reku i daščice sa upaljenim svećama puštale niz vodu za duše mrtvih.
Veliki petak
Na Veliki petak Hristos je odveden iz kuće prvosveštenika Kajafe pred rimskog prokuratora Pontija Pilata, koji ga je osudio da bude raspet na krstu.
To je najtužniji dan za hrišćane u kojem je Hrist izdahnuo na krstu za spasenje sveta i čoveka. Na taj dan zvona ne zvone, a sveštenici nose crne odežde i ne služe liturgiju.
U Novom Sadu i drugde u kafanama je zabranjivana muzika, a deca se nisu smela na sokaku igrati uz ciku i buku.
U popodnevnim časovima na posebno ukrašen sto pred oltarom iznosi se plaštanica (platno sa Hristovim likom), koja predstavlja njegov grob, koji su u nekim banatskim selima i u Rumenki čuvali mlađi muškarci koji su odslužili vojsku, smenjujući se sve do Vaskrsa
Mnogi Srbi u Vojvodini tog dana nisu ništa stavljali u usta sve do iznošenja plaštanice, a i tada se uzimao samo suv hleb i voda.
Verovalo se da se na Veliki petak sve zaustavlja, a zemlja potresa. Nigde se nije pilo vino jer simbolizuje Hristovu krv, a u Somboru se nisu kovali ekseri niti bolo iglom, da se ne bi povredile Hristove rane.
Tu se na nekim salašima i okolnim selima u noći na Veliku subotu još prije izlaska sunca palila vatra, na kojoj bi iskokali kukuruz, a posle kuvali jaja.
U kući i u polju nije se radilo ništa, sem bojenja jaja, koja su glavni simbol praznika i postanka novog života. Domaćica bi se prvo pomolila pred ikonom, pa u vodu za barenje jaja usula i malo bogojavljenske vodice.
Šaranje
Šaralo se takozvanom „batik“ tehnikom, gde su sa dosta pažnje i veštine pisaljkama i perima sa rastopljenim voskom crtane figure i linije koje bi ostale bele, jer vosak ne bi primio boju.
Pravljene su slike ptica, cveća i raznih ornamenata. Zatim su liske deteline, ruže, jagode, pelina i druge, uz pomoć belanceta lepljene na ljusku jajeta ili su stavljane u čarapu i tako dobijale lepe šare.
Obojena jaja su glancana komadom bele slanine. U bogatijim kućama jaja su ukrašavana žicom od srme, pantljikama i sl.
I ovdje se uzima prvo crveno jaje da bude „čuvarkuća“. Njemu se pripisivala magijska moć zaštite ukućana od zlih sila.
Ono bi se čuvalo sve do narednog Vaskrsa, kada je zakopavano u njivi radi dobrog prinosa, a ponegde se spuštalo u reku da odnese svo zlo koje je umesto na kuću palo na njega, kao čuvara tokom protekle godine.
Negdje bi radi boljeg uroda vaskršnje jaje stavljali u prvu brazdu, u žito prilikom sejanja ili razbijalo o rog volu pred oranje.
Ono se stavljalo i u mravinjak, da bi čeljad u domaćinstvu bila marljiva poput mrava, a kad bi se u kući našlo jaje sa dva žumanca, to je slutilo skoroj trudnoći gazdarice.
Velika subota
Na Veliku subotu neki bi somborski salašari sijali djetelinu, a žene bi mesile kolač sa mlekom „milibrod“, na koji se stavljalo crveno jaje.
U drugim mjestima opet za Vaskrs se mesila pogača zvana „kovržnjak“, na koju se pre pečenja utisnu tri cela jajeta. Pravljeni su i dečji kolačići, onaj za dečake zvao se „batinica“.
U kuvaru Katarine Popović, štampanom u Beču 1860, stoji zapisan recept po kojem su Novosađanke pravile bombone za Vaskrs od šećera, mleka, crne kafe i krompir šećera.
U Sremu se na Veliku subotu mesio vaskršnji kolač zvani „buzdovan“, a deca bi pravila gnezdo od sveže trave, koju su brali na „lovki“, a to je mesto u šumi gde lovci vrebaju divljač.
Vaskrs
Skoro svud u Vojvodini sveto Vaskrsenje je oglašavano dugom zvonjavom crkvenih zvona, a ponegde bi, poput Srema, mladići pucali iz prangija.
Ustajalo se rano i radi napretka umivalo vodom u kojoj je prenoćilo crveno jaje, dren, zdravac i bosiljak, pa masovno odlazilo u crkvu na službu.
Deci su na Vaskrs crvenim jajetom trljali obraze da budu zdrava i rumena cele godine. Prema narodnom verovanju, za Vaskrs se mora ustati što ranije, a leći pre ponoći.
Somborci bi lepo odeveni odlazili u crkvu na liturgiju i grad bi bio zakrčen okićenim fijakerima i paorskim kolima.
I u Novom Sadu Srbi su rano išli na molitvu, pošto bi prethodno napravili tri ophoda oko crkve. U nekim sremskim selima verni narod, predvođen sveštenikom sa krstom, ikonama i ripidama, činio je litiju oko sela.
Tamo kud bi oni prošli paljene su velike vatre ili bi se u prozorima kuća palile sveće.
Trpeze
Za vaskršnji doručak se u somborskom kraju, pored bojenih jaja, posluživala barena šunka, ren i mladi luk.
Kasne bi se za bogat ručak posluživao vaskršnji kolač, jagnjetina i ostalo. Kosti od pečenja i šunke su zakopavane u baštu radi boljeg uroda.
U nekim sremskim selima prvo bi se jele pihtije, bojeno jaje i kolač „jaječnik“, a opet u Banatu, osim jajetom bi se mrsili i jagnjećom kavurmom.
U Mošorinu prva jaja za doručak ne ljušte, već ih presijeku nožem po pola, da bi se legla živina.
Novosađani su posle vaskršnjeg ručka redovno išli u prirodu na okolna izletišta: Kamenički park, Rainu i Futošku šumu, te u brojne bašte i vrtove.
Ako bi Vaskrs pao pre ili na sam Đurđevdan, ne bi se spremalo jagnjeće, već praseće meso.
U nekim sremačkim selima (Ilinci, Berkasovo) za Vaksrs ne kolju petla za supu, jer je Hrist prorekao svetom Petru da će ga se triput odreći prije nego što pijetao kukurikne, dok u Staparu veruju da bi u tom slučaju umro gazda kuće, te stoga kolju kokošku.
Nekad se verovalo da je veliki blagoslov odvojiti deo spremljene hrane i njime darivati sirotinju.
Kod Banatskih Hera običaj je da na Vaskrs nose šarena jaja i darivaju popa, crkvenjaka i druge, a varzilo od bojenja jaja mešaju sa zobi i daju stoci.
Nestrpljenje
Sa najviše nestrpljenja i radosti Vaskrs su oduvek dočekivala deca, kako bi po dvorištu tražila skrivena jaja i slatkiše koje su stariji sakrili.
U nekim sremskim selima (Belegiš, Krčedin, Subotište, Bešenovo) običaj je da mala deca pevajući Vaskršnji tropar obilaze komšiluk sa korpicama u kojima nose dobijena jaja, slatkiše i novac.
Za njih su bojena i jaja od guske, patke ili morke. Osim darova, tu je bilo burno i radosno takmičenje u tucanju jajima. O
naj ko razbije tuđe jaje uzima ga sebi, a pobednik se pun ponosa šepurio i čak se smatralo da će on tokom godine biti uspešan u svemu.
Tomina nedelja
Drugi dan Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak i njime počinje takozvana Svetla ili Tomina nedelja, nazvana po apostolu Tomi.
Vuk Karadžić u svom Srpskom rječniku puše:
„Drugi dan Vaskrsenija ko ne ide u Crkvu na jutrenje, onoga u Sremu i Bačkoj hoće da poliju vodom ili da ga bace u vodu“. Tog dana bi neko od mlađih nosio vaskršnji kolač u kuću kuma li udate kćeri, umotan u vezen peškir ili maramu „kolačaru“. Somborci bi, kao i većina Vojvođana, na taj dan izlazili na groblje sa jajima i drugim ponudama, uređivali grobove, a sveštenik bi držao zajednički pomen za sve umrle, dok u Sremu na groblje idu negdje na taj, a negdje na sutrašnji dan.
Ovaj ponedeljak zove se još i vodeni, jer bi „dotjerani momci polivači“ obilazili kuće devojaka koje bi polivali vodom „da bi sa njih saprali grehove“.
Polivači
Novosadski polivači bi obavezno jahali na konjima, posebno oni sa Salajke i Podbare u astragan šubarama i čizmama i oni su, kao banatski bećari, osim vode nosili bočice mirisa da poprskaju djevojke.
Po somborskim bi sokacima, praćeni muzikantima, pevali: „Ustaj curo i suknju navlači, evo tebi idu polivači“.
Devojke su bile dužne s njima poigrati kolo i poslužiti ih jelom i pićem tj. pokazati kako će biti vredne i sposobne domaćice.
Za polivače su spremale naročit šuplji kolač koji bi ovi nizali na štap, pa se znalo koliko su devojaka polili.
Momci su tako mjerkali buduće „suđenice“ i koju bi curu momak obilno polivao vodom, bio je znak da bi skoro njegovi svatovi mogli doći pred njenu kuću.
U severnom Banatu momci bi još uveče na Vaskrs strukovima zelenog žita kitili devojačke prozore i na taj način im poručivali da će ih sutra pohoditi polivači.
Oni bi takođe sutradan i pred crkvu donosili škaf s vodom, pa bi i tu namočenim strukovima žita prskali djevojke koje izlaze iz crkve sa liturgije (Novi Kneževac). Ponegde bi na Vaskršnji utorak i devojke u grupi išle po komšiluku i polivale momke.
Običaji opstaju uprkos pomodarstvu
Ovo je samo deo onoga što kao duhovno nasljeđe baštine Srbi iz Vojvodine.
Sudeći po masovnosti, pobožnosti, ali i radosti sa kojom se proslavlja najveći hrišćanski praznik, ovi vaskršnji običaji će sigurno u najvećoj meri opstati uprkos pomodarstvu i sve agresivnijoj medijskoj najezdi nekih tuđih elemenata, koji ne pripadaju srpskoj tradiciji.
Posebno je važno sa najbližima podijeliti radost Vaskrsenja i sačuvati duhovnu dimenziju praznika, kako se on ne bi pretvorio samo u gastronomska i druga preterivanja.
