Protojerej I. Vostorov koji je posetio Japan, zapisao je: “Nije bilo čoveka, posle Imperatora, koji je uživao takvo poštovanje kao Sv. Nikolaj. U glavnom gradu Japana nije trebalo pitati gde se nalazi Ruska Pravoslvna Misija, dovoljno je bilo reći samo: „Nikolaj“, i bukvalno svako dete je znalo gde će odvesti gosta Misije. Pravoslavni hram je nazivan „Nikolaj“, i Misija takođe, čak su i samo Pravoslavlje nazivali „Nikolaj“.
Sveti Nikolaj Kasatkin je došao u Japan 1861. godine
Rođen je u Rusiji, a sahranjen je u Japanu. Od njegove imovine ostalo je samo nekoliko iznošenih mantija i bogoslužbenih odeždi, a na oproštaj od njega došlo je veliko mnoštvo stanovnika Tokija, čak je i imperator Japana poslao venac na njegov grob.
On nije imao dece, a 34 hiljade Japanaca nazivali su ga svojim ocem.
Misionar Nikolaj Kasatkin došao je u Japan 1861. godine da bi tamo osnovao japansku pravoslavnu crkvu. U to vreme o hrišćanstvu u Japanu nije moglo biti ni reči: zakon o zabrani tuđih religija bio je veoma strog, a neposlušni su se kažnjavali smrću. No, Nikolaj se uverio kako mu Bog daje priliku. U prvo vreme on je bogoslužio u crkvi pri konzulatu i spremao se za svoju misiju.
Katana mu je bila pod grlom
Svetitelj je odlično naučio jezik, shvativši, da će moći da se približi srcima Japanaca samo ako zna njihov jezik, takođe on je izučio i mesne običaje i tradiciju. Šintoizam sa svojim moralnim kodeksom, po shvatanju Kasatkina, nije ni malo bio u protivrečnosti sa pravoslavnim učenjem. Nekoliko budističkih škola bile su veoma bliske hrišćanstvu. Svaki dan on se molio Gospodu da mu da priliku da propoveda tim ljudima.
I Bog mu je iznenada odgovorio na njegove molitve, poslavši mu u susret ubicu.
Posećujući dom ruskog konzula, Kasatkin je mnogo puta dolazio u sukob sa surovim i nadmenim Japancem. O ovom čoveku je Nikolaj znao samo to da je on poučavao veštini mačevanja sina ruskog konzula. Takuma Savabe – besprekorni samuraj, poznati majstor borbe mačevima, pripadnik tajne organizacije, čiji članovi su svako delovanje stranaca smatrali za zlo i bili su spremni da istrebe sve strance koji su se dolazil u Japan.
Otac Nikolaj se čak i nije upoznao sa njim, misleći da svaki pokušaj razgovora sa njim je besmislen. No, jednom ne mogavši da uzdrži svoj gnev, samuraj je kazao svetitelju:
– „Vas, strance, treba sve pobiti. Vi ste došli da uhodite našu zemlju. A ti ćeš svojom propoveđu najviše naškoditi Japanu!“ Čak mu je i mač prislonio na grlo, želeći da ga ubije. Kasatkin se našao u bezizlaznoj situaciji.
Sveti Nikolaj je shvatio da je došao čas. Molio je Boga da nađe reči, kojima bi dopreo do njegovog nadmenog srca. Na Savabeove gnevljive otužbe on je spokojno uzvratio:
„Da li je pravedno suditi, ili čak osuditi nekoga, a da ga ne saslušaš? Da li je pravedno huliti na nešto, što ne poznaješ? Prvo me saslušaj, a potom sudi. Ako je moje učenje zlo, tada ću ja sam otići.”
Savabe je doživeo istinsko preumljenje
Samuraj se nerado saglasio da ga sasluša. U početku ga je prekidao zlim osmesima, no postepeno je sve dublje razmišljao, a kasnije i sam upitao za novi susret i nastavak razgovora. Posle nekoliko ovakvih razgovora pred zadivljenim Savabeom otkrivale su se istine hrišćanstva. O ovom prvom svom učeniku otac Nikolaj je zapisao:
“Dolazi kod mene jedan žrec drevne religije da sluša o našoj veri. Ako ne ohladni ili ne pogine (bude kažnjen smrtnom kaznom za pristup hrišćanstvu), od njega možemo očekivati mnogo. On je dobro obrazovan, uman, krasnorečiv i svom dušom predan hrišćanstvu.”
Pavle Savabe, prvi učenik sv. Nikolaja, kasnije primio svešteni čin.
Prvi japanski hrišćani su bili verne patriote
Uskoro je Savabe doveo ocu Nikolaju dvojicu svojih najboljih drugova, koji su takođe upoznati sa istinom Božijom, i potom sami počinju propovedati svojim sunarodnicima. Godine 1868. dvadeset Japanaca je bilo spremno za primanje Svetog Krštenja.
Prvi japanski hrišćani bili su u većini, slični samuraju Savabeu, vatrene patriote svoje otadžbine, koji su odbacivali sve vrednosti drugih naroda iza granica Japana, ali, prosvetivši se uvideli su u da ključ nacionalnog preporoda Japana u hrišćanstvu.
Takume Savabe, ovaj „japanski Savle“, koji je planirao gonjenje Hristove vere preobrazio se u blagovesnika Pavla (upravo zato je i na krštenju dobio ime ovog Apostola). Posle krštenja Pavle Savabe je promenio svoj život.
Postao je beskućnik, a uskoro je zbog propovedi hrišćanstva stavljen u podzemnu tamnicu.
Hrabro je Savabe pretrpeo sva iskušenja, ne oslabevši u veri. Na kraju, on je postao poznati propovednik, prvi Japanac, koji je udostojen svešteničkog čina.
U Tokiju je osnovana prva hrišćanska zajednica
Posle završetka gonjenja nastalo je povoljno vreme. Zakon protiv tuđih religija je promenjen, i Nikolaj je mogao da registruje Rusku duhovnu misiju. U početku su se službe obavljale u pravoslavnoj crkvi pri konzulatu. Međutim, stado je raslo. Godine 1872. Nikolaj se seli Tokio i tamo organizuje pravoslavnu zajednicu, koju je već 1873. godine činilo više od 400 ljudi.
Uspeh misije Nikolaja Kasatkina, objašnjava se time što je japanska pravoslavna crkva, od samoga početka čuvala nacionalna obeležja. Misionar se brižljivo odnosio prema dostignućima nacionalne kulture.
Na primer, u pravoslavnim hramovima po lokalnom običaju hodali su bosi, a propovedi su slušane sedeći na podu.
Nikolaj je među budistima imao mnogo prijatelja
Misija je izdala mnogo knjiga na japanskom jeziku. Arhiepiskop Nikolaj nikada nije vređao religiozna osećanja Japanaca, nikada nije osuđivao budiste, čak je i među budističkim sveštenstvom imao mnogo prijatelja. Godine 1878. bila je osnovana znamenita Tokijska Duhovna Seminarija.
U prve četiri godine ovde je obrazovanje bilo slično akademskom: predavali su se evropski jezici, japanska i kineska klasična literaura, opšta i japanska istorija, filosofija, psihologija, medicina i matematika.
Nivo predavanja je bio veoma zavidnom nivou, da su čak i visoki japanski činovnici upisivali ovde svoju decu. Mnogi od vaspitanika seminarije postali su visoki državni funkcioneri ili poznati naučnici. Svi pravoslavni hrišćani posle završenog četvrtog tečaja katihetizacije mogli su da upišu seminariju.
Nikolaj se molio za svoju pastvu tokom rata
Godine 1904. počeo je rusko-japanski rat. Kasatkin je bio jedini Rus koji je ostao u Japanu. I, neobazirajući se na to, on je i ovom prilikom pokazao svoj iskreni patriotizam, prežiljavajući nevolje rata, i neostavljajući svoju pastvu.
„Svaka ličnost ima svoj koren u svom narodu, kao što nema biljke bez korena – zapisao je Nikolaj posle rusko-japanskog rata – iščupajte koren i biljka će se uvenuti. Tako vene i moja duša zbog posramljenja moje otadžbine, i poraza na kopnu i moru, i zbog unutrašnjih neprilika… Ceo dan takva tuga, takvo uninije, kako ne postoji na ovom svetu Božijem, nikakvo delo mi ne uspeva.”
„Do sada sam se molio za napredak i mir Japanskog carstva, a sada kada je objavljen rat između Japana i moje otadžbine, ja, kao ruski podanik, ne mogu da se molim za pobedu Japana nad mojom otadžbinom… Od sada ja neću uzimati učešća u zajedničkim bogosluženjima.. Već ću svu svoju snagu usmeriti na prevod bogoslužbenih knjiga…”
Kada je došao direktor Seminarije, da mu saopšti da sve japanske škole sledeća dva dana neće raditi, zbog praznovanja pobede nad Rusijom i potpisivanja mira, što znači da i misionarske škole moraju da slede ovu odluku. Nikolaj je u svom dnevniku zapisao sledeće:
“Nesumnjivo, treba pustiti i naše učenike da se raduju ne manje od drugih, jer imaju na to puno pravo, kao patriote.”
Preveo je Bibliju na japanski jezik
Do svog poslednjeg dana života Nikolaj je radio na prevodu Biblije na japanski jezik. Neposredno pre svoje končine, preveo je Novi Zavet i nekoliko bogoslužbenih knjiga. Pritom, prilazio je ovom poslu veoma brižljivo, poštujući kulturne osobenosti Japanaca. Želeo je da jevanđeljski tekst, učini poznatim i prihvatljivim, a sa druge strane da bude sačuvana njegova uzvišenost.
Nikolaj Kasatkin se upokojio 16./3. februara 1912. godine. Japanski car je dozvolio da on bude sahranjen u Tokiju. Nije svaki stranac bio udostojen ovakve časti. Na njegovoj sahrani bilo je okupljen veliki broj ne samo hrišćana, već i ostalih ljudi vera, koji su došli da iskažu poštovanje ovom misionaru.
Iza Nikolaja je ostalo 274 parohije i 115 provovednika
Posle svoje smrti, svojim potomcima ostavio je Saborni hram, 8 crkava, 175 molitvenih domova, 276 parohija, jednog episkopa, 34 sveštenika, 8 đakona, 115 propovednika. Broj verujućih pravoslavnih dostigao je 34. 110 ljudi, ne računajući 8. 170 ranije usopših. Od njegove lične imovine ostalo je nekoliko iznošenih mantija i bogoslužbenih odeždi.
Između mnogih venaca na grobu svetitelja, naročito je bio zapažen venac poslat od imperatora Japana.
Ovakvu čast imperator nije nikada ukazao nijednom strancu, ovo je bio znak priznavanja upokojenom sve što je učinio za zemlju.
Ali oko nije videlo, niti je uho čulo, niti je u srce ljudsko došlo, kakvim je slavnim vencem arhiepiskopa Nikolaja ovenčao Car careva, Kome je on služio do poslednjeg trena, do svog poslednjeg uzdaha.
