Mistika i religija, dva pojma koja se često prepliću, ali i razlikuju u svojoj suštini, predstavljaju duboko ukorenjene aspekte ljudskog duhovnog iskustva. Mistika, pre svega, obuhvata lično iskustvo večnosti i osećaj duboke povezanosti sa najvišom stvarnošću. To je osećanje koje nadmašuje tekuće vreme i materijalni svet, pružajući uvid u tajanstvenu Suštinu koja stoji iza svega što je vidljivo i opipljivo. Mistik doživljava susret sa Onim koji je nedostupan ljudskom razumu i neizraziv rečima, ali istovremeno prisutan i blizak. Taj susret zahteva potpuno predavanje i odricanje od sopstvenog ega, kako bi se čovek otvorio za najveću moguću sreću – približavanje Bogu, koji za mistika ima dvostruko ime: Onaj koji jeste i Nepostižni.
Religija, s druge strane, ne može biti odvojena od mistike, ali ima širi pristup, obraćajući se celokupnoj ljudskoj ličnosti. Religija otkriva put i sredstva za večno poznanje Boga, a njena osnova je Otkrovenje, koje se prima kroz veru. Mistika, kao jezgro religije, potvrđuje ova znanja kroz lično iskustvo. Vera u religiji otkriva Boga kao Ličnost i postavlja uslove pod kojima se konačno može postići jedinstvo sa beskonačnim, kroz ozarenje Božanskom Svetlošću. Otkrovenje, tako, cilja na tri sile duše: razum (kroz dogmu), volju (kroz zapovesti i pravila Crkve) i osećanja (kroz bogosluženje i molitvu).
Bez mistike, religija rizikuje da se raspadne: dogmatika postaje puka filosofija, moralnost postaje skup društvenih normi, a bogosluženje svodi se na estetsku formu. U ovom kontekstu, Crkva bi mogla postati samo socijalno-istorijski institut. Sa druge strane, mistika, ako nije ukorenjena u religiji, ostaje subjektivno amorfno stanje, podložno uticaju duhovnog zla. Zbog toga je pripadnost Pravoslavnoj Crkvi, sa svojim strogim asketskim pravilima, ključna za istinsko duhovno uzdizanje.
Prvorodni greh, koji je zahvatio celo čovečanstvo, otkriva se kroz demonske impulse i strasti. Čovek je, tako, stalno rastrzan između dobra i zla, i vodi neprestanu unutrašnju borbu. Zato je za mistika neophodan asketizam i poslušnost Crkvi. Bez asketizma, koji obuzdava strasti, i bez poslušnosti Crkvi kao izvora osvećenja, mistik ostaje bez Blagodati – jedine sile koja može obuzdati demonske impulse.
Katolicizam je izopačio pojam prvorodnog greha i umanjio značaj asketizma, svodeći ga na minimum, dok protestantizam često gleda na asketizam kao na patologiju. U ovim konfesijama, mistika je deformisana ili uništena, a religija svedena na moral ili okultizam. Savremeni čovek, izgubivši svoje mističko osećanje, teži da religiju svede na moralne principe, nesposoban da razlikuje duboke razlike između Pravoslavlja, katolicizma i protestantizma.
Bez mistike i asketizma, čovek ne može istinski osetiti stvarnost Pravoslavne vere. U odsustvu istinske religije, mistika se pretvara u subjektivno iskustvo koje može voditi u duhovnu zabludu. Zato je, kako je naglasio arhimandrit Rafail Karelin, za pravoslavne vernike Bog Život života i Svetlost svetlosti, Pravoslavlje je tajanstveni Sinaj, vera je najviša istina, a mistika – očevidnost te vere.
