Danas se obeležava 14 godina od smrti srpskog patrijarha Pavla.
Od Slavonije do Prizrena
Patrijarh Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine, kao Gojko Stojčević, u selu Kućinci, Donji Miholjac, u porodici zemljoradnika. U rodnom mestu u Slavoniji završio je osnovnu školu, a nižu gimnaziju u Tuzli. Šestorazrednu bogosloviju završio je u Sarajevu 1936, a Bogoslovski fakultet u Beogradu, gde je prethodno završio i dve godine Medicinskog fakulteta. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri. Kao monah dobio je ime Pavle. Rukopoložen je za đakona 1941. a za sveštenika 1946. godine. Službovao je kao protosinđel Eparhije žičke, a potom kao iguman manastira Rača. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957. godine. Službovanje u Eparhiji raško-prizrenskoj posvetio je i obnovi crkava i manastira, a posebno monaškog života. Pomagao je svom narodu na Kosovu i Metohiji da sačuva veru i identitet u teškim vremenima. Bogoslovski fakultet dodelio mu je zvanje počasnog doktora bogoslovlja. Postao je 44. srpski patrijarh početkom decembra 1990. godine, kada je na tronu Svetog Save nasledio patrijarha Germana.
Patrijarh Pavle u mantilu tada Gojko Stojčević na Terazijama 1937. godine kao student Bogoslovskog fakulteta pic.twitter.com/9GZF6qTvR9
— Sevastokrator (@Sevastokrator3) April 6, 2022
Čudo u manastiru
Iskušenik Gojko Stojčević je bio jedan od trojice mladih ljudi koji su 1944. godine došli u manastir Vujan iz manastira Trojice, koji se nalazi na Ovčaru. On je bio teško oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila neizlečiva i često smrtonosna bolest. Lekari su mu rekli da mu je ostalo samo tri meseca života i da nema nikakve nade za oporavak.
Zbog opasnosti od zaražavanja drugih, Gojku je bilo zabranjeno da ulazi u crkvu, osim kada je ona prazna, i to samo do prvog dela. Tamo je Gojko provodio satima u molitvi, uzdajući se u Božju pomoć i zastupništvo svetitelja. Nijednom nije ulazio u centralni deo hrama, gde su bile postavljene ikone, da ne bi rizikovao da zarazi druge vernike.
Hranu mu je svakodnevno donosio otac Julijan, jedan od monaha iz manastira, ali nikad nisu razgovarali niti sedeli za zajedničkim stolom. Gojko je bio osuđen na samoću i stradanje, ali nikad nije gubio veru niti se žalio na svoju sudbinu.
Tako je prošlo dve godine, a Gojko je i dalje živ. Niko nije znao kako je to moguće, ali svi su počeli da veruju da se radi o čudesnom događaju. Onda jednog dana, Gojko im je doneo veliko iznenađenje. Prišao im je sav zdrav i vesel, bez ikakvih tragova bolesti. Rekao im je da ga je Bog izlečio kroz molitvu i da više ne oseća nikakvu bol niti slabost.
Svi su bili zbunjeni i oduševljeni. Niko nije mogao da poveruje da je Gojko ozdravio bez ikakvog leka ili lečenja. Otac Julijan ga je odveo kod lekara, koji je potvrdio da je Gojko potpuno izlečen od tuberkuloze i da nema nikakvih oštećenja na plućima. To je bio medicinski fenomen, koji nije imao naučno objašnjenje.
Gojko je bio neizmerno zahvalan Bogu na ovom čudu. Pošto nije imao ništa drugo da ponudi, on je odlučio da izrezbari drveni krst sa raspećem i da ga podari manastiru kao znak svog priloženja. Na zadnjoj strani krsta, on je urezao svoje ime i godinu svog isceljenja. Taj krst se i danas nalazi u manastiru Vujan i svedoči o Božjoj milosti i čudu.
Delima svedoči se vera
Patrijarh Pavle bavio se i naučnim radom, među objavljenim delima su „Monografija o manastiru Devič”, beseda „Život po Jevanđelju” i „Molitve i molbe”. U njegovo vreme osnovana je više eparhija, Akademija SPC za umetnost i konzervaciju, vraćena je veronauka u škole, a Bogoslovski fakultet u okrilje Univerziteta Takođe, obnovljena je Bogoslovija na Cetinju, kao i Duhovna akademija svetog Vasilija Ostroškog u Foči, Bogoslovija u Kragujevcu.
“U vreme opšte grabeži kad tolikima nikad nije dovoljno ma koliko blaga da su zagrabili i naslagali našao se jedan kome nije trebalo ništa. I od celog materijalnog bogatstva koje je stekao za svojih 95 godina života, patrijarh Pavle testamentom je sinovcu ostavio jedan budilnik. Taj budilnik je simbol i onoga što je ostavio svome narodu, kako bi uvek držao budnom svoju dušu i svoju savest.” Matija Bećković o Patrijarhu Pavlu.
Patrijarh Pavle bio je poznat po svojoj skromnosti, bliskosti sa narodom i primernom hrišćanskog životu. Često je putovao autobusom ili peške, po čemu ga pamte i danas. Patrijarh Pavle preminuo je 15. novembra 2009. godine u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, nakon dugog boravka u bolnici. Sahranjen je u manastiru Rakovica.
Patrijarh Pavle je bio veliki duhovnik i učitelj našeg naroda. Njegov život je bio primer vere, skromnosti i posvećenosti Bogu. On je učio da se treba moliti ne samo usnama, nego i srcem i delom. On je pokazao da se Bogu može približiti samo ako se živi po Njegovim zapovestima i ako se voli svaki čovek. Zato je patrijarh Pavle imao veliko poštovanje i ljubav svog naroda. Kada je preminuo, mase ljudi su došle da mu odaju poštu i da mu zablagodare za sve što je učinio za Crkvu i za Srbe.
Neka njegova dela i život budu nam uzor i podsticaj da živimo po Jevanđelju i da sačuvamo svoju veru i kulturu. Neka mu je večna slava i hvala, a mi da upamtimo njegove reči:
Budimo uvek i svuda ljudi da nas kao ljude prizna za svoje Bog, a prepoznaju preci i upoznaju savremenici.
