Данас се обележава 14 година од смрти српског патријарха Павла.
Од Славоније до Призрена
Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године, као Гојко Стојчевић, у селу Кућинци, Доњи Михољац, у породици земљорадника. У родном месту у Славонији завршио је основну школу, а нижу гимназију у Тузли. Шесторазредну богословију завршио је у Сарајеву 1936, а Богословски факултет у Београду, где је претходно завршио и две године Медицинског факултета. Замонашио се у манастиру Благовештење у Овчарско-Кабларској клисури. Као монах добио је име Павле. Рукоположен је за ђакона 1941. а за свештеника 1946. године. Службовао је као протосинђел Епархије жичке, а потом као игуман манастира Рача. За епископа рашко-призренског изабран је 1957. године. Службовање у Епархији рашко-призренској посветио је и обнови цркава и манастира, а посебно монашког живота. Помагао је свом народу на Косову и Метохији да сачува веру и идентитет у тешким временима. Богословски факултет доделио му је звање почасног доктора богословља. Постао је 44. српски патријарх почетком децембра 1990. године, када је на трону Светог Саве наследио патријарха Германа.
Патријарх Павле у мантилу тада Гојко Стојчевић на Теразијама 1937. године као студент Богословског факултета pic.twitter.com/9GZF6qTvR9
— Севастократор (@Sevastokrator3) April 6, 2022
Чудо у манастиру
Искушеник Гојко Стојчевић је био један од тројице младих људи који су 1944. године дошли у манастир Вујан из манастира Тројице, који се налази на Овчару. Он је био тешко оболео од туберкулозе, која је у то време била неизлечива и често смртоносна болест. Лекари су му рекли да му је остало само три месеца живота и да нема никакве наде за опоравак.
Због опасности од заражавања других, Гојку је било забрањено да улази у цркву, осим када је она празна, и то само до првог дела. Тамо је Гојко проводио сатима у молитви, уздајући се у Божју помоћ и заступништво светитеља. Ниједном није улазио у централни део храма, где су биле постављене иконе, да не би ризиковао да зарази друге вернике.
Храну му је свакодневно доносио отац Јулијан, један од монаха из манастира, али никад нису разговарали нити седели за заједничким столом. Гојко је био осуђен на самоћу и страдање, али никад није губио веру нити се жалио на своју судбину.
Тако је прошло две године, а Гојко је и даље жив. Нико није знао како је то могуће, али сви су почели да верују да се ради о чудесном догађају. Онда једног дана, Гојко им је донео велико изненађење. Пришао им је сав здрав и весел, без икаквих трагова болести. Рекао им је да га је Бог излечио кроз молитву и да више не осећа никакву бол нити слабост.
Сви су били збуњени и одушевљени. Нико није могао да поверује да је Гојко оздравио без икаквог лека или лечења. Отац Јулијан га је одвео код лекара, који је потврдио да је Гојко потпуно излечен од туберкулозе и да нема никаквих оштећења на плућима. То је био медицински феномен, који није имао научно објашњење.
Гојко је био неизмерно захвалан Богу на овом чуду. Пошто није имао ништа друго да понуди, он је одлучио да изрезбари дрвени крст са распећем и да га подари манастиру као знак свог приложења. На задњој страни крста, он је урезао своје име и годину свог исцељења. Тај крст се и данас налази у манастиру Вујан и сведочи о Божјој милости и чуду.
Делима сведочи се вера
Патријарх Павле бавио се и научним радом, међу објављеним делима су „Монографија о манастиру Девич”, беседа „Живот по Јеванђељу” и „Молитве и молбе”. У његово време основана је више епархија, Академија СПЦ за уметност и конзервацију, враћена је веронаука у школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета Такође, обновљена је Богословија на Цетињу, као и Духовна академија светог Василија Острошког у Фочи, Богословија у Крагујевцу.
“У време опште грабежи кад толикима никад није довољно ма колико блага да су заграбили и наслагали нашао се један коме није требало ништа. И од целог материјалног богатства које је стекао за својих 95 година живота, патријарх Павле тестаментом је синовцу оставио један будилник. Тај будилник је симбол и онога што је оставио своме народу, како би увек држао будном своју душу и своју савест.” Матија Бећковић о Патријарху Павлу.
Патријарх Павле био је познат по својој скромности, блискости са народом и примерном хришћанског животу. Често је путовао аутобусом или пешке, по чему га памте и данас. Патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у Војномедицинској академији у Београду, након дугог боравка у болници. Сахрањен је у манастиру Раковица.
Патријарх Павле је био велики духовник и учитељ нашег народа. Његов живот је био пример вере, скромности и посвећености Богу. Он је учио да се треба молити не само уснама, него и срцем и делом. Он је показао да се Богу може приближити само ако се живи по Његовим заповестима и ако се воли сваки човек. Зато је патријарх Павле имао велико поштовање и љубав свог народа. Када је преминуо, масе људи су дошле да му одају пошту и да му заблагодаре за све што је учинио за Цркву и за Србе.
Нека његова дела и живот буду нам узор и подстицај да живимо по Јеванђељу и да сачувамо своју веру и културу. Нека му је вечна слава и хвала, а ми да упамтимо његове речи:
Будимо увек и свуда људи да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.
